Igre koje igraju narkomani

objavio: Mirza in nije tagovano  on Print PDF

Mirza

Stari Džanki kao unutrašnja igra


Kada se stari džanki igra kao unutrašnja igra, njen cilj je potvrđivanje superiornog statusa unutar hijerarhijske piramide u supkulturi uzimalaca. Igru STARI DŽANKI igraju i oni koji zaista jesu i oni koji se samo predstavljaju kao stari narkomani. Ona se može igrati difuzno - u odnosu na sve ostale narkomane u gradu; ili relativno i odnosu na naromane koji su prisutni u društvu ili čije je ime neko pomenuo. Suština igre je, dakle, u tome da se osoba pravi važna predstavljajući sebe kao veoma iskusnog narkomana. Kao i u drugim stvarima, i ovde ima preterivanja i laganja, naročito onda kada su svedoci umrli i ne mogu da potvrde. Postaje veoma važno ko je ranije počeo da se fiksa, ko je koga prvi put ufiksao, ko ima jače krize, ko je koga poznavao i slično. Dakle, STARI DŽANKI je psihološka i socijalna manifestacija narkomanskog identiteta i želje za osećajem lične vrednosti i socijalne cenjenosti. Veoma je važno znati da je ovakva narkomanska persona u svojoj osnovi sistem odbrane od prikrivenog ili potpuno potisnutog očaja, osećanja lične bezvradnosti i promašenosti. Zbog toga jake konfrontacije ove igre i narkomanske persone u terapijskom kontekstu mogu rezultirati snažnim depresivnim reakcijama i suicidnim porivima.

 

Stari Džanki kao spoljašnja igra


Kada se STARI DŽANKI igra kao spoljašnje igra, transakcije se odvijaju na relaciji uzimalac droga - osoba (ili osobe) koja ne uzima droge. Cilj je isti: impresionirati druge (u ovom slučaju nenarkomane) svojim likom i delom.
Spoljašnja igra STARI DŽANKI jeste oblik prikrivenog samoreklamiranja. Igrač je pobedio kada su drugi impresionirani ili šokirani njegovom egzotičnom biografijom i zanimljivim životnim iskustvom. Dakle, cilj je ostaviti utisak, po mogućnosti pozitivan, ali i negativan utisak, poput zgražavanja je mnogo bolji od ravnodušnosti.
Drugi način da se STARI DŽANKI igra kao spoljašnja igra je iz pozicije „pokajnika". Reč je o osobi koja se još uvek drogira, ali eto konačno „uviđa" kako to nije dobro, ili o osobi koja je apstinent u početnim fazama nekog terapijskog programa. Tipično je da u svojim nastupima osoba na socijalnom nivou komunikacije negativno govori o drogama i uzimanju droga, predstavljajući sebe kao žrtvu drogiranja, dok se istovremeno na psihološkom nivou komunikacije hvališe svojim narkomanskim iskustvom. Kulminacija pokajničke varijante igre STARI DŽANKI je kad se ona odigra u nekom mediju masovnog komuniciranja, najbolje na televiziji. Iz želje da postanu poznati, ovi igrači s lakoćom prihvataju novinarske pozive da ispričaju svoju životnu priču „kako bi mladi znali kojim putem ne treba da krenu." Ovakav igrač se čak može i uključiti u borbu protiv narkomanije i nastupati na raznim preventivnim tribanama nudeći sebe i svoje životno iskustvo kao nešto što drugima ne sme biti uzor.
Cilj ovakvih autoetiketiranja je ostvarenje određenih socijalnih i psiholoških dobiti, jer je narkomanu važno da bude prepoznat i cenjen kao takav. Ovo je sasvim razumljivo jer kada neko ko je godinama bio na heroinu prestane da ga uzima i odbaci narkomanski identitet i ulogu, tada, poredeći se sa svojom generacijom, uviđa šokantnu istinu da je totalni gubitnik: bez škole, bez prijatelja, bez imanja i slično. Zbog toga je mnogima traženje afirmacije i stroukova u ulozi starog džankija jedina alternativa.
Važno je razlikovati iskrene pokajnike od „pokajnika" koji su u stvari igrači igre STARI DŽANKI. Jedini kriterijum je analiza suptilnih psiholoških poruka koje emituje ovakva osoba. Dok je igrač prikriveno ponosan na svoj narkomanski staž, stvarno izlečeni narkoman ne emituje takve poruke. On o svojoj prošlosti priča sa distancom, objektivno i ozbiljno.

(isečak iz knjige dr. Zorana Milivojevića "Igre koje igraju narkomani")