Aleksandra Jelić, reditelj
U potrazi za slobodom
Sanja Lubardić
Mlada rediteljka Aleksandra Jelić režirala je brojne dokumentarne filmove, spotove, reklame, performanse. Kaže, međutim, da je svoj poziv ispunila smislom tek kada je pozorište odvela u - zatvor. Sve je počelo kada je krajem devedesetih, pred kraj studija, boravila u Pragu i od jednog starijeg kolege saznala da se bavio pozorišnim radom sa pacijentima psihijatrijske bolnice. Tada je dobila ideju da bi bilo divno uneti pozorišnu igru i radost stvaranja y mesto kakvo je zatvor.
– Uporno lično traganje i istraživanje pitanja slobode u jednom trenutku dovelo me je do knjige Arhipelag gulag od Aleksandra Solženjicina. Od njega sam naučila da je zatvor u nama a ne izvan nas, a oslobođenje je u Istini. Ovi zapisi iz sovjetskog logora, jednog od najvećih fabrika bola i smrti 20. veka, bili su za mene velika inspiracija i samo me utvrdili u želji da uđem u zatvor i da počnem da se bavim potpuno drugačijom vrstom pozorišta. To je pozorište koje nema veze sa pozorišnim zgradama, upravnim odborima, scenom kutijom, dramskim tekstovima, kritikama u novinama... već sa stvarnim ljudima, njihovim životima i problemima onakvim kakvi jesu. To je primenjeno pozorište, pozorište na svakom mestu, za sve ljude, sa njihovim pričama i njihovim načinima da ih ispričaju. Odluka da krenem u zatvor bio je i moj korak da otvorim svoj unutrašnji zatvor pun predrasuda, strahova, malodušnosti. Ulog i dobit su bili jednaki. Još 2004. sam osnovala nevladinu organizaciju ApsArt, kao umetnost u apsu – zatvoru, pravom ili ličnom. ApsArt trenutno čine Vera Erac - psiholog, Vesna Varićak – glumica i ja – reditelj.
Nije, međutim, bilo lako sa takvom idejom ući u bilo koji srpski zatvor. Uz pismenu podršku Helsinškog odbora za ljudska prava i dozvolu Ministarstva pravde, vrata svoje ustanove prvi je široko otvorio upravnik Specijalne zatvorske bolnice Miodrag Anđelković u martu 2007. godine. Njegova neprestana podrška, kao i pomoć stručnog osoblja koja i danas traje, omogućila je neverovatnu stvar – da se dogodi pozorište promene. Prvi odlasci u zatvor su bili jednako uzbudljivi, dirljivi i preispitujući kao i svaki novi odlazak sada.
– U početku su me osuđenici videli kao osobu iz sistema, što je za njih znak da budu podozrivi, sumnjičavi i puni otpora jer žive u surovom neformalnom sistemu unutar sistema. Tako je i sada kad god se formira nova grupa. Ubrzo, već nakon nekoliko radionica, oni shvate da u tom malom prostoru i u to vreme mogu da budu slobodni. To im, međutim, uopšte nije lako, iako je sloboda reč koju najčešće i najradije izgovaraju. Skidanje maski je najteža stvar. Otvaranje, iskrenost, poverenje i podrška su nedopustive pojave u zatvorskom sistemu vrednosti. Na radionici se događa upravo suprotno. Kroz igre, dramske vežbe, improvizacije, lične scene iz prošlosti, sadašnjeg života u zatvoru oni zajedno otkrivaju sebe jedni drugima, angažuju kao grupa sve svoje raspoložive potencijale i koriste ih za podršku, razmenu mišljenja, sugestije, analizu postupaka, traženje novih, boljih modela ponašanja na stare situacije. Jednom rečju stvaraju malu zajednicu koja onda stvara svoje malo, istinito i živo pozorište.
Aleksandrin rad je počeo u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, zdravstvenoj ustanovi koja pokriva sve kazneno popravne zavode u Srbiji. Tu radi sa osuđenicima/pacijentima kojima je sud izrekao, uz zatvorsku kaznu, i posebnu meru lečenja od bolesti zavisnosti, uglavnom od droga.
– To su uglavnom momci od 20 do 35 godina starosti, koji su izvršili dela krađe, razbojništva, pljačke, pod uticajem droga ili u svrhu nabavke istih. Ima i onih koji imaju i ubistva iza sebe. Ali kada radim sa njima ja ne čitam njihove dosijee, već ostavljam prostor da se sami otvore, kažu ili pokažu na radionici deo svojih života. Ne gledam ih kroz ono što su učinili, već pokušavam da ih vidim u onome što tek mogu da urade, dobro i za sebe i za druge. Radila sam jedno vreme u Kazneno-popravnom zavodu za žene u Požarevcu, jedinom zatvoru za žene u Srbiji. Tokom 2008. ApsArt je bio aktivan i u Zavodu za mentalno zdravlje u Dnevnoj bolnici za maloletnike. Od oktobra 2008. Vera, Vesna i ja držimo dramske radionice primenjenog pozorišta u pravoslavnim zajednicama za rehabilitaciju zavisnika Zemlja živih koje je sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa bačkog Irineja osnovao manastir Kovilj.
Drama je moćno sredstvo učenja. Igra je sredstvo kroz koje se najlepše i najneprimetnije razvija, zahteva poštovanje pravila, saradnju, podršku, timski rad i oslobađa u nama dete, radost i potencijal za rast.
- Sve je moguće, je misao do koje polaznici radionica dolaze sami, postepeno, kada ugledaju sebe u novim ulogama, sa nekim novim mislima, a druge obraduju delima koja niko od njih nije očekivao. Promena je teška reč, i mučna delatnost, ali je moguća. Naročito ako se izvan sopstvenih potencijala, okrenu i Onome koji je najveći lekar. Neki od njih su i tu slatku radost osetili. Na dramskim radionicama se odvija jedan složen i pojedinačan i grupni proces koji može, ali i ne mora imati za posledicu kreiranje predstave. Sve ono što se dotakne ličnog života, scene koje se rade i problemi koji se insceniraju, mogu postati deo predstave ili performansa, ali samo ukoliko grupa to želi. Ja ne insistiram ni na čemu već se postavljam isključivo kao moderator. To je uloga nekoga ko donosi i nudi određena sredstva i tehnike kako na radionici, tako i u procesu stvaranja predstave koju osuđenici praktično sami kreiraju od vlastitog iskustva.
Aleksandra kaže da u radu sa ženama i muškarcima postoje vidne razlike.
– Žene se mnogo lakše otvaraju, pokazuju emocije, stavove i izlaze na scenu, ali se isto tako veoma lako sukobljavaju međusobno, teško podržavaju jedna drugu, dugo ostaju nepoverljive, teže sarađuju, svaka je vođa za sebe i međusobno se osuđuju. Muškarci se uglavnom raduju igrama sa takmičarskim elementima, umeju da sarađuju ali dugo drže maske. Oni žele što duže da zadrže sliku opasnih, hladnih, dominatnih muškaraca, sa otkrivenim tetovažama i zategnutim bicepsima. Veoma često žele i na radionici da prenesu sistem lične dominacije, međutim kako radionica zahteva od svih jednako ispunjenje zadataka, nemoguće je dugo tako izdržati. Tvrdokrilci ili napuste radionicu ili se konačno zaigraju i polete sa svima nama.
Radeći u Specijalnoj zatvorskoj bolnici koja se nalazi u zgradi Centralnog tj. Okružnog zatvora Beograda, mlada rediteljka je tek posle izvesnog vremena na samom ulazu primetila otirač na kome su stajali inicijali institucije „O. Z.“. U to vreme spremali su prvi performans i Aleksandra je predložila da ga nazovu Čarobnjaci iz O. Z.-a, i od tada se ova zatvorska trupa tako i zove. Te 2007. godine osuđenici su prvi put izašli iz ustanove da bi odigrali pomenuti performans u Domu omladine povodom godišnje izložbe likovnih radova pacijenata cele bolnice.
– Potom je usledio poziv Ljubice Beljanski - Ristić, žene koja se decenijama bavi dramom u edukaciji, da gostuju na BITEF Polifoniji, na pravoj sceni. Odnos između publike i učesnika koji se tada stvorio je bio nešto potpuno neočekivano i čudesno. Slika u kojoj oni na kraju predstave izlaze sa scene, skidaju maske, rukuju se redom sa publikom i govore svoja imena, za mene je bila istinski prelazak pozorišne rampe. Aplauzi i reči podrške u kasnijem dijalogu sa publikom su za njih predstavljali potvrdu da nisu zauvek odbačeni, da nisu bezvredni i da mogu bolje.
Prošle godine, druga grupa polaznika radionice napravila je predstavu o problemima sa kojima se susreću u okviru neformalnog zatvorskog sistema, o spoljnom i unutrašnjem pritisku. Bila je to priča koju su sami ispričali iz svog ili bliskog iskustva drugih.
– Smatrala sam da je za to najbolja forma forum predstava, jer su hteli da istraže druga moguća rešenja problema. Forum predstava zahteva nakon gledanja predstave učešće publike u smislu da je svako pozvan da uđe u scenu i zameni glavnog junaka u sceni u kojoj smatra da bi mogao bolje da postupi. Ne menjamo okolnosti već samo glavnog junaka, jer jedino možemo menjati sebe. I ovaj put dobili smo poziv od BITEF Polifonije za učešće. Predstava je igrana u samoj Specijalnoj zatvorskoj bolnici. Publika je bila potpuno izmešana. Zajedno su sedeli osuđenici, psiholozi, pedagozi, komandiri, pozorišna publika, kolege reditelji, glumci... Bilo je neverovatno gledati beogradske intelektualce kako se ubacuju u scenu i nenasilno pokušavaju da reše konflikte zajedno u istoj sceni sa osuđenicima, sadašnje osuđenike koji pokušavaju da budu još veće baje od onih u sceni, zaposlene koji su takođe tražili odgovor na teško postavljenu situaciju i posmatrati ih kako svi zajedno jedni na druge reaguju. Bio je to dan razmene bez premca, pun uzbuđenja, emocija, pitanja, empatije, to je bilo pozorište življe i uzbudljivije od svakog za koje znam. Sa istom predstavom momci su igrali i u Vaspitno–popravnom zavodu za maloletnike u Valjevu.
Saradnja sa Srpskom pravoslavnom crkvom je vrlo intenzivna. Projekat pod nazivom Igra kao disanje, teatar kao život započet je u pravoslavnim zajednicama Zemlja živih uz blagoslov Njegovog preosveštenstva vladike Porfirija. Zajednice su mesta tj. kuće u kojima veliki broj momaka ili devojaka pokušava, u pravoslavnom duhu kroz rad i molitvu, uz pravila kuće koja neguju poslušnost, smirenje, iskrenost, požrtvovanost, ne samo da se oslobodi problema zavisnosti od droga, već da ponovo izgradi svoju ličnost i zadobije dar vere. Bez toga je, kaže Aleksandra, svaka apstinencija jalova i vremenski ograničena.
– Kada smo prvi put posetile ove zajednice pri manastiru Kovilj, bile smo iznenađene veličinom podviga i vere ljudi koji rade sa zavisnicima od droga. Njihova žrtva i istrajnost su ostavili dubok utisak na nas. Otac Branko Ćurčin iz Novog Sada je osoba čija neiscrpna energija i rad predstavljaju podstrek svima koji su angažvani oko zajednica, pa i nama. Kada nas je upoznao sa načinom života u zajednicama, shvatila sam da bi ovakva aktivnost u formi dramskih radionica mogla značajno doprineti građenju zajednice, ali i našem radu i iskustvu. Zbog toga nas veoma raduje činjenica da smo uspele da se udostojimo da učestvujemo u ovako velikom humanom delu. Zajednice su zaživele i u šumadijskoj Eparhiji pod blagoslovom Vladike šumadijskog Jovana. Kuća se nalazi u mestu Brajkovac kod Lazarevca i pod duhovnim rukovodstvom o. Aleksandra Novakovića. Narkomanima danas u našem društvu niko ne želi da se bavi. U Srbiji je registrovano više od 100.000 narkomana, a procene stvarnog broja su za čak 100% veće. Za njihovo lečenje jednostavno nema mesta, kapaciteta, niti programa. Ostavljeni su ulici i propadanju od droge do smrti. Time je ovo delo koje je pokrenuo manastir Kovilj veće i značajnije.
Od oktobra 2008. godine naš projekat u ovim zajednicama podržan je finansijski u okviru programa Socijalna tranzicija od strane Kooperative holandskih fondacija za Centralnu i Istočnu Evropu (CNF CEE) i Balkanskog fonda za lokalnu inicijativu (BCIF). Dramske radionice odvijaju se u tri kuće: u dve u kojima borave momci (Čenej i Vilovo) i u jednoj u kojoj su devojke u Bačkom Petrovom Selu.
Ciklus ovih radionica trajaće 10 meseci i u okviru njega polaznici će napraviti i predstave koje će imati edukatvno – preventivnu ulogu. Planirano je da se predstave odigraju u selima u kojima su kuće, zatim u Novom Sadu i u Zrenjaninu. One su i sredstvo za prevazilaženje predrasuda i nerazumevanja lokalne zajednice prema ljudima sa problemom zavisnosti. ApsArt nastavilja da se bavi dramskim radom sa ljudima koji su na margini društva, koje su skoro svi otpisali, ali i sa decom, mladima i svima onima koji nisu prestali da rastu. |
Omiljeni: 0
