Mislim da ne postoji obrazac kako neko postaje heroinski zavisnik. Da li je neko povodljiv, da li ima isuviše slobodnog vremena, drogu pred očima svaki dan, neospornu ljudsku želju da proba ilegalne, zabranjene supstance. Sve su to mogući pogledi na problem kada je on već gorući, kada osoba shvati da je u kandžama heroina, a iz ličnog iskustva znam koliko je pakleno teško osloboditi se tog pritiska.

Moja priča je samo moja priča i ne želim da razmišljam šta sam sve mogao da promenim do sada i šta bi bilo da sam drugačije postupao. Želim da gledam unapred i da se radujem normalnim stvarima i događajima, a to nekoliko godina nisam mogao, jednostavno heroin mi je ubio radost.

Kao dete se nisam razlikovao od drugih, normalan đak iz normalne porodice koji ne pravi probleme, upražnjavanje svih vidova sporta, do jednog letnjeg dana kada je prijatelj koji je imao devet a ja jedanaest godina doneo od starijih momaka dva džointa da probamo. Osećali smo blagu vrtoglavicu to popodne i to je bilo to za narednih pet godina. U srednjoj školi sam počeo sa društvom prilikom izlazaka i sedenja po kućama kada stari nisu tu da redovno pušim travu. Sa devetnaest godina sam probao ekstazi sa dvoje prijatelja prilikom izlaska u drugi grad i to veče se umalo tragično završilo pošto smo kolima sleteli sa nasipa skoro u reku. Sa dvadeset i jednom godinom sam probao heroin, usred bela dana u jednom prestoničnom parku sa prijateljima i to popodne proveo u užasnim bolovima i neprekidnom povraćanju, i naravno rešenošću ovo nikad više.

Kao i većina u našoj zemlji, promenio sam nekoliko poslova, odslužio puni vojni rok.

Marihuana mi je postala još od srednje škole normalna stvar, konzumirao sam je bez pauze skoro trinaest godina (bez greške, nosio sam je u kasarnu u drugi grad sa vikenda provedenih kući). Nisam je konzumirao u tih trinaest godina svaki dan, ali svaki treći da. Bilo je dana kada sam sa prijateljem znao da konzumiram i po deset petnaest džoinata, samo moj organizam zna šta sam mu radio. Na rejvovima smo konzumirali spid i ekstazi i mislili da ne postoji ništa više i dalje.

U svojoj dvadeset osmoj godini sam se osećao prazno, a imao sam lepe uslove za dalji život. Lepu vezu, svoj životni prostor ali mi đavo nije dao mira i odlučio sam da uzmem heroin. Navodim da sam ja to želeo, niko me nije nudio, navodio itd, ako prenebregnem poznanika koji je bio zavisnik i u tom periodu se ponovo posle pauze od tri godine vratio heroinu

Kao i svi početnici, mislio sam da ja to radim takozvano sportski, ponekad i da mogu da prekinem i kontrolišem taj svoj porok.

Pune tri godine sam išao po heroin svaki dan ili svaki drugi sa jednog na drugi kraj grada. kad se samo setim šta sam sve video za to vreme, doživeo bude me sramota. Koliko sam samo puta uzeo liniju na kakvim mestima, jer nema tome čekanja sad znam koliko sam bio bedan U tom poroku ništa nije sveto. Jednom prilikom sam u polumraku loše procenio prosutu količinu na fasciklu, a bio je žestok da kada sam uzeo ni danas ne znam kako sam došao kući čitav.Koliko sam se samo lagao, pa to radi puno ljudi, svih uzrasta, a duboko sam sve vreme znao da sam u začaranoj manjini.

Heroin sam konzumirao isključivo na nos, ušmrkavanjem i za te tri godine nisam popio kap alkohola ni na veseljima, a od ostalih droga jedan dva džointa jednom u deset dana, ništa sem toga. Za to vreme, niko od mojih nije ništa primetio, živimo odvojeno i ja se nisam po rečima nekoliko ljudi se fizički promenio. Ali psihički veliko da. Izbegavao sam izlaske u grad, porodične ručkove, svaku društvenost. Bilo je bitno da uzmemo heroin i nakon toga pričaj o čemu hoćeš, a do tog momenta, svi zavisnici to znaju, muk i poneka reč u pravcu kad će više doneti itd.

Naravno, i količina heroina je rasla svakim danom i došao sam do stadijuma da mi gram nije značio skoro ništa, pola sata stonda i to je to.

Pravio sam nekoliko pauza od po četiri, pet dana i to isključivo što sam uzimao subutex.  Naravno, prođe još dan, dva, višak slobodnog vremena, dosada itd  i rečenica ajmo ipak da uzmemo i ponovo vraćanje u kolo.

Ne želim da govorim koliko sam para ostavio na taj prah, iznos je ogroman, ne konzumiram to više i postoji samo jedan put u prevenciji, ni jednom, ni ponekad, NIKAD HEROIN.