Javascript must be enabled in your browser to use this page.
Please enable Javascript under your Tools menu in your browser.
Once javascript is enabled Click here to go back to NIKAD HEROIN
gototopgototop
Nema online članova
feed image
feed image
feed image




Kako prepoznati krizu u lečenju ?
subota, 17 januar 2009 02:01

            U ovom tekstu neću pisati onako kako to piše „u knjigama“, već ću preneti sopstveno iskustvo koje sam stekao kroz lečenje svoje zavisnosti. Ono što se u knjigama može pročitati je to da se krize dele na OTVORENE i ZATVORENE i ovo je veoma važno za razumevanje mehanizma krize.

            Otvorena kriza je vrlo jasna stvar: ona, kao što joj ime kaže, predstavlja otvorenu, vidljivu pojavu i lako se prepoznaje. Nagle promene raspoloženja, stari obrasci ponašanja i otvorena želja da se ponovo uzme neka supstanca su ono što je karakteristično. Zavisnik (bivši) je totalno isprovociran nečim i to je dovelo do otvorene želje i nagona za heroinom ili bilo kojom drugom drogom, uključujući tu i nepoželjne stvari kao što je alkohol. I sam zavisnik i njegova porodica mogu lako da vide ispoljavanje ove krize koja se ponekad, i ne tako retko, javlja u obliku snova o supstanci. Mnogi ljudi zanemaruju san kao nevažnu pojavu, i moram reći da je i meni trebalo mnogo meseci da shvatim značaj ovoga. Ako sanjate heroin (ili ono što je bila vaša primarna zavisnost), vi ste u otvorenoj krizi.

            Zatvorena, ili maskirana kriza je mnogo opasnija od ove prve jer je, kao što joj ime kaže, mnogo teža za prepoznavanje. Praktično iskustvo govori da je kod ovih kriza velika uloga porodice ili osobe koja živi sa osobom koja doživljava krizu. Ona nastaje neočekivano i mnogo puta neprimetno. Mnoge stvari mogu biti „okidač“ koji će je izazvati – stres na poslu, neki gubitak, suviše slobodnog vremena, monotonija svakodnevnice i slično. Često je zavisniku vrlo teško da prizna samom sebi da je u krizi i ti dani se tumače kao „slabije raspoloženje“. Upravo zbog toga su tu bliske osobe koje stvar mogu da sagledaju objektivno i da prepoznaju simptome, a to su: neraspoloženje, ćutljivost, odsustvo smeha, određeni stepen povlačenja u sebe, bezvoljnost za obične stvari u toku dana kao što je pospremanje sobe i slično, više vremena koje se provodi u spavanju, i tako dalje. Naravno da svi mi imamo realne probleme i da sve ovo ne mora da znači da je kriza nastupila, ali svakako bi o tome trebalo razgovarati. Ako nemate sa kim da razgovarate, u svakom slučaju treba analizirati sopstveno ponašanje i dešavanja proteklih nekoliko dana. Ljudi će često reći kako su upali u neku vrstu depresije (lošeg raspoloženja) koja je nastala „bez razloga“. To nikad nije tačno i uvek postoji nešto što je izazvalo to stanje, pa makar to bila i promena vremena ili jednostavna jesenja depresija koja je česta pojava kod svih ljudi.

Ukoliko je ipak kriza u pitanju, javiće se i neke misli o prošlom životu, starom društvu ili supstanci. Bilo kako bilo, koja god kriza da je u pitanju, trebalo bi postupiti po sledećem obrascu, tj. pratiti ove korake koji služe da se kriza razreši:

1. Prepoznati krizu (nije važno ko će je prepoznati, važno je da se primeti)

2. Prihvatiti činjenicu da je kriza nastupila (najvažniji korak) – ovo znači da ne treba potezati mehanizme odbrane kao što su negiranje, ublažavanje stvari i slično

3. Razmisliti i probati analizirati sopstveno ponašanje

4. Odmah porazgovarati sa nekim iz  porodice, sa prijateljima i sl.

5. Ukoliko ste na lečenju, porazgovarati sa svojim terapeutom.

Vrlo je važno prepoznati ovo stanje i odmah pričati o tome. Ovo je u praksi komplikovanije nego u teoriji, jer može da se desi sledeći scenario (koji se često dešava): desi vam se da sanjate supstancu ili nešto vezano za to, i zatim budete uznemireni ili neraspoloženi narednih nekoliko dana, sa nekim nepoželjnim razmišljanjima o prošlom životu ili starim navikama. Nakon toga, raspoloženje vam se malo popravi, desi se nešto lepo, i vi shvatite da vam je bolje, ne razmišljajući više o tim danima kada ste bili pomalo depresivni. Ne shvatajući uzrok koji je do toga doveo, počinje da se razvija maskirana, odnosno zatvorena kriza. Vi to opet pripišete trenutnom raspoloženju, „znate“ da će proći brzo i opet ne popričate ni sa kim o tome, a i ne razmišljate o svom stanju i raspoloženju. Ovo je vrlo opasno, jer onda, malo po malo, upadate sve više u krizu pritom ne shvatajući da se to dešava. Ovo može da traje jako dugo, i ja sam lično to doživeo, kao i brojni ljudi koji su se lečili kao i ja. To može da se protegne na mesec, dva ili šest meseci, menjajući polako i neprimetno (zato je tako opasno) vaša razmišljanja, stavove, navike, pa samim tim i slabeći volji i želju za nekim stvarima. Ne tako retko, ove „spore“ i neprimetne krize dovodile su do recidiva, tj. ponovnog uzimanja heroina.

            Zbog toga je od suštinske važnosti prepoznati krizu i prihvatiti činjenicu da je ona tu. Ljudi koji se bore protiv zavisnosti, ali i njihovi najbliži, trebalo bi da shvate da su krize normalna pojava. One se dešavaju svima u životu, i jednostavno, neprirodno je da se nikad ne desi. Lažno samopuzdanje može biti veliki problem čoveku koji se leči od zavisnosti od heroina ili neke druge supstance. Ono dovodi do „slepila“ koje onemogućava da se kriza uopšte primeti, a kamoli prihvati njeno postojanje u nama. Zato treba biti otvoren i iskren prema sebi, jer to je nešto što se može desiti i desiće se, a od načina na koji se reaguje zavisi ishod svega ovoga. Ukoliko čovek pravilno istrenira svoju volju i disciplinu, kriza može biti laka za prevazilaženje, jer ovo je stvaran svet sa stvarnim problemima i krizama, za razliku od sveta zavisnosti gde takve stvari ne postoje.

 

 

Dreamer