nn: Ja bih najvise volela ...
D.D: Jedno pitanje samo, za...
pirana-kv: Diareja.....nema to ve...
pirana-kv: druze imas cajeva prir...
pirana-kv: obrati se privatnom do...
extrem: Ja sam cist 8 godina....
maks: koliko se ekstazi zadr...
pirana-kv: evo me druze stari nis...
pirana-kv: odes kod tvog doktora ...
nn: Zanima me da li diarej...
D.D: Jedno pitanje samo, za...
pirana-kv: Diareja.....nema to ve...
pirana-kv: druze imas cajeva prir...
pirana-kv: obrati se privatnom do...
extrem: Ja sam cist 8 godina....
maks: koliko se ekstazi zadr...
pirana-kv: evo me druze stari nis...
pirana-kv: odes kod tvog doktora ...
nn: Zanima me da li diarej...
| Lečenje |
| nedelja, 18 januar 2009 17:41 |
|
Ono što SVI moraju da shvate pre nego što nastave da čitaju ovaj tekst: heroinska zavisnost JE BOLEST! U pravom smislu te reči. Mnogo zavisnika voli sebi da govori: -Nisam ja navučen, to je samo navika, bla, bla, bla...Nije da ne mogu da prekinem, nego neću! A i što bih kad mi prija….- Ovakvo razmišljanje je upravo posledica toga što vam je heroin promenio mozak, tj. hemijske procese koji se u njemu odvijaju. Ova bolest, kao i svaka druga, mora da se leči, i to moraju da rade ljudi koji su specijalizovani za to. Ma koliku pauzu da napravite, pre ili kasnije ćete ponovo uzeti. Problem mora da se reši trajno, a to jedino stručnjaci, volja i dugotrajan rad i trud mogu da vam omoguće. Kad sam se ja prvi put pojavio u Zdravstvenom centru (govorio sam u sebi: -Bože, šta sam ja sebi dozvolio, evo me u ludari, idem na nervno B…. E, moj slepče…-) to je na neki način bio i prvi put da sam samom sebi priznao, ne samo da imam problem (to sam već znao), nego da taj problem sam neću nikada rešiti. I zahvaljujući podršci meni bliskih osoba shvatio sam da je najbitnije da se iz svega toga izvučem i bukvalno sačuvam svoj život. Svi drugi argumenti koji su mi govorili da bežim odatle su bili nebitni i neracionalni. Kad sam se prvi put video sa psihijatrom pričali smo nekih 20-30 min, i on mi je prvi saopštio da od tog trenutka ne mrdam nigde sam i bez pratnje. Nije mi bilo lako kad sam to čuo, ali već sam odlučio da ću da dam sve od sebe i da jednom u toliko proteklih godina nešto dovedem do kraja. Onda je krenula infuzija, sedativi, antidepresivi, sve to u cilju da se procesi u mozgu makar malo normalizuju, i to mi je mnogo pomoglo. Posle nekog vremena sam počeo da se osećam i razmišljam kao da sam se probudio iz nekog sna, osećao sam se bolje (sve do trenutka dok se ne setim neke od užasnih stvari koje sam radio). Ali i ovo je proletelo, počeo sam da pijem blokatore i shvatio da je to to – nema više droge. Psihijatar me je uputio kod psihologa koji je vodio grupnu terapiju, kako bih nastavio dalje lečenje (ili bolje rečeno počeo). E, tu je tek usledio šok: ono što sam čuo od terapeuta sam bio siguran da neću moći da izguram. I dalje nema nigde sam, u početku nema ni iz kuće, nema upotrebe telefona, nema dodira sa novcem, konstantan nadzor i 100 sličnih zabrana i pravila. I povrh svega: 2 puta nedeljno na edukaciju (po oko sat vremena učenja o bolesti zavisnosti i raznim drugim srodnim temama, analiziranje kako smo došli tu gde jesmo). Jedino što mi je omogućilo da sve ovo ispoštujem i ne pobegnem odatle kao vetar je što su terapeuti i meni i saradnicima (obično članovima porodice koji su zaduženi da se pravila poštuju) naglasili i izričito zabranili da od tog trenutka prestaje prebacivanje za sve što se desilo u prošlosti i da počinjemo da gledamo u budućnost i radimo na rešavanju problema. Edukacija u proseku traje 3 meseca, i kako je vreme prolazilo, ja sam primećivao da se menjam sve više i više (na bolje, naravno), i što je najbitnije – ponovo sam se osećao kao član svoje porodice. Nisam ih više doživljavao kao „smarače” za koje uopšte ne znam šta hoće od mene (-Što me ne ostave na miru, što se mešaju u moj život… i slične gluposti). To su ljudi koji su mi najbliži na ovom svetu i koji bi sve uradili za mene. A to se videlo (između 1000 drugih stvari) i po tome koliko su se trudili da mi ublaže osećaj krivice koji mi se lagano javljao kako sam se sve više i više budio iz heroinskog imaginarnog sveta. Kako su terapeuti videli kako sve više i više napredujem tako su mi malo po malo i povećavali slobodu tj. ukidali neke zabrane. Nikad u životu ne bih pomislio da može toliko da mi znači što mogu da odem sa porodicom u šetnju i sl. A ono što mi je bilo još neverovatnije je, to je da sam počeo da osećam pravo i istinsko zadovoljstvo kad završim neku od obaveza koje sam svakodnevno imao (pokosi travnjak, usisaj kuću, spremi ručak, utovari ugalj, iscepaj drva i sto drugih stvari o kojima godinama nisam ni razmišljao i koje sam smatrao da neko drugi treba da uradi umesto mene). Kada se edukacija završila, kada sam naučio mnogo stvari koje nisam znao (a mislio sam da znam) počela je druga faza lečenja, tzv. grupna terapija. Tu je metod rada drugačiji, dolazi se jednom nedeljno i čitaju se (pred ostatkom grupe) tzv. nedeljne aktuelnosti, tj. šta se sve dešavalo u toku nedelje. Ove aktuelnosti se pišu po obrascu koji se dobije od terapeuta i pokrivaju sve što je bitno: da li je bilo kršenja pravila, da li je podela kućnih poslova bila ispoštovana, o čemu se pričalo i da li je bilo svađa (ako nisu razrešene, to se uradi na grupi, i svako da svoje mišljenje) tako da je grupa stvarno velika pomoć. Takođe, morao sam da svake nedelje uvedem po jedno novo ponašanje (naravno poželjno i pozitivno) kao i da učinim bar jedan mali znak pažnje prema osobama koje su mi bliske. I što je najbitnije, svako veče sam morao da isplaniram šta ću sutra raditi i kojim redosledom, što stvarno pomaže, a koliko - to može da shvati samo neko ko pokuša da ovako organizuje svoje aktivnosti. Sve ovo mi nije toliko teško padalo, gurao sam nekako, radio što mi je rečeno, i kako je vreme prolazilo ja sam sve više postajao stari dobri ja. To mi je opet davalo dodatnu motivaciju da se još više trudim. A što sam se više trudio to sam veću slobodu i poverenje dobijao. Ono što takođe mnogo znači, kad se edukacija završi, postoji određen program tzv. terapijskih zadataka, koji su u suštini sastavi koje pišete na određene teme, a koji za cilj imaju da vam pomognu da shvatite šta ste sve i zašto pogrešno uradili, šta je bilo do vas, a šta do drugih, da vidite kako se tačno bolest razvijala i na kraju da shvatite kakve je posledice ostavila za sobom (jer posledica mora biti, ali je cilj njihovog uviđanja da vam omogući da isplanirate kako da ih sanirate i lepo krenete da radite na tome, jedna po jedna, dok sve ne dođe na svoje mesto). Nakon ovih analiza idu sledeće koje pomažu da uvidite koliko se vaš život promenio od kako ste prestali sa uzimanjem heroina i kako da nastavite da gradite sebe kao pozitivnu zdravu ličnost. Meni lično i nije bilo (toliko) teško da sve ovo pišem, iako sam se osećao kao da sam ponovo u osnovnoj školi, dok je mnoge sa grupe ubijalo u pojam. Pri tom mislim na sam čin pisanja, tj. da bi im mnogo lakše (i draže) bilo kad bi prosto to mogli da ispričaju, ali svi su pre ili kasnije shvatili da kad to napišeš pa pročitaš jednom, pa posle nekog vremena ponovo, mnoge stvari ti budu jasnije. Sad kad pročitam šta sam sve napisao, ispada da govorim da lečenje i nije bilo toliko teško, ali realno to nije tako. Svakome su se dešavali usponi i padovi. Prosto u jednom trenutku izgubiš volju, postane ti dosadno da ideš u Centar, da pišeš tolike strane teksta, da poštuješ neka pravila za koja ti se čini da nemaju mnogo smisla i sl. To se zove KRIZA, i kroz to će prolaziti svako za vreme lečenja. Nekada se krize javljaju bez nekog OČIGLEDNOG razloga. Nekada su posledica nekog životnog problema ili frustracije, ali razlog uvek postoji, videli vi to ili ne, i najbitnije je otkriti ga i otkloniti ga. Postoje pravila kako se sa tim bori, ali najbitnije je shvatiti da je to -to, i podeliti sa saradnicima, terapeutima i grupom. Poslušati njihove savete, i što je najbitnije – da non-stop sebi ponavljati da je to samo privremeno i da će proći! A sigurno hoće! Verovao sam u to. I samo sam se jednog dana probudio osećajući se bolje i sve te stvari o kojima sam razmišljao dok sam bio krizi, izgledale su mi smešno. Kako je vreme prolazilo, sve više sam zaboravljao ružnu prošlost, učio da uživam u normalnim stvarima i stvarno unapređivao sebe na svim poljima. I za vreme dok sam se lečio postigao sam 100 puta više nego za sve prethodne godine (mnogo godina) koje sam se drogirao. Ne mogu da kažem sve što bih hteo na ovako ograničenom prostoru, i krivo mi je zbog toga, jer bih najviše voleo da mogu da razbijem sve predrasude i ubedim sve porodice koje imaju ovaj problem da je ovo jedini način da se on reši, i da je stvarno pitanje života i smrti. Ali nema veze, ovo je samo početak, jer postoje ljudi u ovom gradu kojima je stalo da se podigne nivo svesti o problemu narkomanije i da se pomogne ljudima koji ne mogu ili ne znaju kako da sami sebi pomognu. A verujte mi ponovo – svi oni zaslužuju pomoć. |
PROČITAJTE JOŠ:
komentari
imam slicni problem sa cerkom....tebi zelim sve najbolje...samo tako nastavi...zivot je samo jedan,i treba ga iskoristiti!!!
Ova adresa el.pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli
prosla sam sve sto i ti..i danas, mogu da kazem....da sam zdrava. Bila sam narkoman, ali bila........nisam narkoman u apstinenciji....ja sam zdrava kao i svi oni sto nikad nisu probali heroin...i uzasavam se kada procitam - jednom narkoman, uvek narkoman.......
zelim samo da porucim svima koji imaju ovaj problem........
on nece nestati sam od sebe, ne postoji carobna pilula od koje se ozdravi preko noci.....zato, potrazite pomoc...jer, verujte mi, lep je zivot i bez heroina.......... :)