Razvojni put, simptomi, razlozi, opravdanja, tolerancija, samoobmanjivanje, propadanje.......sve ide po istom obrascu i SVI upadaju u istu zamku. Ljudi NEMAJU POJMA. Nemaju predstavu šta je heroin. Imaju pojma da je to droga (ta strašna reč, strašnija od bilo čega), ali ne znaju ništa više od toga. Mislite da se protiv heroina možete boriti silom, prinudom i sličnim metodama? Upravo zato što većina ljudi tako misli, i ima toliko ljudi na ulici koji su na heroinu.
Lečenje je jedina opcija, ali samo profesionalna pomoć ima smisla. Nemojte se zavaravati. I ono tipa: "Neću više, prestao sam. Obećavam da ću biti bolji", pa se roditelji uhvate za tu slamčicu i nikom ništa, sve po starom.

Ljudi su krajnje needukovani. Serviraju im se razne gluposti, a konzervativna shvatanja samo još više pogoršavaju stvari. Vi roditelji, morate shvatiti da je to bolest (i to ne samo vaše dece, već i vas samih jer VI ste njihovi roditelji, u VAŠOJ kući žive i Vi ste ih vaspitali) – sve ovo govorim iz sopstvenog i iskustva mnogih ljudi koji su prošli kroz ISTU priču, od početka do kraja.

Da li se pitate kako sam ja (kao i većina) ostao neprimećen narkoman toliko dugo vremena? Deluje nemoguće ne primetiti sve to. Ali kao što rekoh ranije – heroin je sav u paradoksima. Mnogo ljudi oko mene je znalo da se ja drogiram. RODITELJI POSLEDNJI SAZNAJU! Ovo je tačno u 95% slučajeva. Vi, mlađi (koji niste roditelji) razmislite o svojim prijateljima dok čitate ovo. Većina vas koji ovo čitaju poznaje nekoga ko se drogira, ovom ili onom supstancom. Od te većine, velika većina poznaje nekoga ko uzima heroin. A od te velike većine, mnogo vas ima bliske prijatelje za koje znate ili sumnjate da se drogiraju. Ovo se najviše odnosi na ljude koji su sada u srednjoj školi (jer je to najkritičniji period). Zašto sam ja ostao neprimećen. Zato što moji prijatelji nisu znali kako da mi pomognu, i to je takođe ljudski i prirodno. Pokušavali su da razgovaraju sa mnom, i razgovarali su……i razgovarali. I lepo su razgovarali, i kritikovali me, i pljuvali, i pokušavali da budu uljudni, i šta sve nisu činili. Neki su se trudili više, neki manje. Ja sam svima obećavao ili ih uveravao u potpuno drugačiju stvarnost. Niko nije hteo (ili imao hrabrosti) da kaže mojima, jer je to vrlo teško. Ja bih prvi na njihovom mestu pomislio: “ne smem da kažem njegovim roditeljima, jer se plašim da će dobiti infarkt” (ili bih pomislio nešto slično tipa: “jednostavno nemam srca da im kažem. Sačekaću još malo, možda će se opametiti”. I tako još malo, pa još malo, ja postadoh zavisnik koji je morao da uzme heroin svaki dan da bi bio normalan, da bi funkcionisao, da bi bio “živ”). Nikoga od svojih prijatelja ne osuđujem, čak naprotiv, zahvalan sam im jer su pokušali na najbolji način na koji su umeli. Ali činjenica je da je ISTINA uvek bolja od neznanja. Koliko god ona teška bila, bolja je. Mora biti bolja. Vaši prijatelji sami i svesno ne mogu doneti odluku da sami sebi pomognu (čast izuzecima, kojima se zaista divim).