Divna prica...Ali, lako je reci "NEMA igranja sa heroinom!"
Ako zelis, ne vrede ti bilo kakve reci.

u svaka treca kuca zlo droga kuca na vrata pa ko voli neka izvoli!!!strasno CUVAJTE SE TOGA ZLA

prvo dobro, posle zlo.

dragi moji kad vas zlo stigne onda se oci otvore
ali i pored velike zelje da nekom pomognem i da prenesem iskustva koja imam uvek postoji ono ali
sta ako ja pogresim
mozda kroz svoj problem vidim u svakom detetu narkomana
a kako da ne vristim kad vidim dete od rodjaka ili prijatelja
sa prosirenim zjenicama ili drugim simptomima spida ili trave
ovo pisem da ovu temu prosirimo pa mozda i ja a i drugi dodju do dobrog saveta
mogu ja reci rodjaku uzmi test i kontrolisi ali sta ako dozivi kao ja na sest testova bude cist a prizna da uzima spid i da hoce da se leci
koliko postoji sistema da se jadni roditelj izmanipulise
molim vas nastavite ovu temu neko ce da da da dobar savet koji ce nam vredeti

Mogu samo reci da postoji hiljdu i jedan nacin, da neko ko se drogira sa bilo cime izmanipulise ovu drugu normalnu stranu,bio to sam roditelj,rodjak,prijatelj,ko god... Kazu da nijedan dobar ekonomista, nebi nasao nacina da nadje novac da izvuce drzavu iz krize, kao sami narkoman. Dobra ideja, ajmo svi bivsi u ekonomiste! Salim se naravno, a to je potrebno vise nego bilo sta barem da se coveku malo skrenu misli,zar ne! Znam da je sve sada crno i tesko, ali malo optimizma da ce se mozda i nesto popraviti u zivotu, nije na odmet.
A sto se tice samog spida, ja ga jesam probala par puta, ali se nikaka nisam navukla, tako da ne znam nista ni o konkretnom lecenju! Samo znajte gos.stai da ima nade za svakoga, mozda i vise za te na spidu nego na heroinu! pozdrav

Nikad vise necu moci biti ravnodusna kada je ova bolest u pitanju!

Moj brat je prije dvije godine prvi put poceo lijecenje. Bio je cist oko sest mjeseci i onda je napravio recidiv (heroin). Odmah smo znali i krenuli iz pocetka!!!
Proslo je, mozda, petnaestak dana... poceo je da uzima kokain! Izgled i ponasanje "normalno"... Kokain je uzimao mjesecima.

Bili su mi sumnjivi kasni dolasci njegova dva druga koji su bili u istoj grupi koja se lijecila od zavisnosti. Isti momci koji su mu pomogli nakon prvog recidiva. Isti momci koje sam smatrala bliskim, pomagala im...

Uzela sam bratov telefon, svi pozivi i poruke su bili izbrisani osim foldera "izvjestaj o isporuci poruka". U tom folderu sam vidjela kome je slao poruke (i pocetne rijeci, npr. 4 komada sa vage...)

I to je bilo to...

Prvo sam razgovarala sa momcima iz grupe, koji su mi, jednostavno, ravnodusno rekli: "Nije nase da se mijesamo!"

Istina, nije vase da rjesavate moj problem! Ali, zar nije ljudski ukazati da postoji! Kome bih ja zamjerila, kome biste svi vi zamjerili kada bi vam rekli: "Cini mi se da je tvoj brat, sestra, sin... suprug, u problemu".

I zato, nikada ne bih (pre)cutala...

A manipulacije... manipulacije... Toliki broj... Bezbroj!

Mene vise interesuje sta je to sto porodice rade dok im je dijete u izolaciji (na lijecenju...)? Da li mogu nesto da ucine... da promijene... da bi bili spremniji za povratak svog bliznjeg sa lijecenja... za nastavak?

Svi se mi plasimo... Ali, svi mi moramo biti svesni, cini mi se, da godina-dvije dana boravka u nekom centru, komuni... ne mora da znaci da je kraj... Da je izlijecen!
Svi smo mi bolesni, na neki nacin, od njihove zavisnosti. Mislim da ne mozemo ocekivati da i ta nasa bolest moze proci "sama od sebe"... I ne smijemo ocekivati da ce njima, kada se vrate, prijati posledice te nase bolesti! Jer, mozemo se pogubiti u nasem strahu, strepnjama... bas u onom trenutku kada cemo im biti potrebni da ne krenu nazad...

Istina, konci su u njihovim rukama! Ali, i njihove ruke su, ponekad, u nasim!

Mozda zvuci bolno. Ipak, ubijedjena sam da je dozivotna apstinencija NAGRADA za sve nas... a za nju se moramo boriti! Zajedno... kao porodca u svim zivotnim borbama!

najvise me izludjuje kad me neko pita "ko te je nagovorio na to"..dajte ljudi,dodjite sebi,niko nikome ne stavlja utoku na celo i kaze uzmi..moja je dobra volja bila hocu li ili ne..
i toliko pametovanja i sirenja dezinformacija o toj stvarno bolesti..
Moj otac na primer sinoc,citiram:"Brat ti je doziveo saobracajnu nesrecu,ne daj boze nikom takve muke,a ti si se drogirala i uzivala..suze su mi krenule,reko da li ti znas da sam ja imala vece muke dok sam se skidala sa Heroina nego on u bolinici..to su bolovi opasni i po zivot
Napominjem..niko me nije terao,samo sam se informisala sta je to..kako delije i koje su posledice,vise reci experimentisala i opekla se!Jebiga!!!!

na savetu roditelja kod mog sina u shkoli postavlena je tema edukacije roditelja na prepoznavanje narkotika,,,,moj odgovor na takvu debatu je bio da roditelj koji zeli da VIDI svoje dete kroz njegove emocije i strahove moze da prepozna problem koji moze da ima za resenje u detetovoj glavi i uzimanje narkotika...treba mnogo vise paznje usmeriti ka deci i njihovom odrastanju bez velikog interesovanja roditelja...treba im dati izbor i uzore koji nisu samo dobro placeni vec su i dobri ljudi..zapustenost jednog dela terena dovodi do teske prohodnosti u vremenima koja dolaze...vise javnih tribina,,vise pristupacnih maifestacija na kojima je zastupljen rad i kreativnost mladih ljudi,,,vise strucne literature o korenima samih narkotika i zasto oni u jednom represivnom drustvu zauzimaju najvecu zloupotrebu pored prostitucije....hajde da malo otvorimo prozore na svojim kucama i malo izadjemo napolje i prosetamo sa ljudima koji zavisnost dele samo sa svojim zidovima...bolest nema leka ako nema jasne slike kolika je kakva je i odakle je...pa tek onda zasto je!!!!!!!!!!!!!SVI SMO OVDE ZAJEDNO

Mislim da je mnogo pre trebalo izlagati ovakve probleme,edukovati roditelje nego sada kada su sve vrste narkotika toliko rasirene na nasem podrucju.Ne kazem da to ne bi trebalo i sada ciniti ali mislim da smo izgubili svi mnogo vremena dok smo postali svesni svega oko nas.{ta je sa roditeljima koji su svojoj deci poklonili mnogo paznje,usmeravali ih na pravi put,ucili ih da cene prave moralne vrednosti i nisu uspeli u svemu tome.Zasto ? Verujte mi ovo pitanje postavljam sebi svaki dan,i ne mogu da dodjem do odgovora.Moj sin je vec skoro godinu dana na blokatorima,sve je kao sto je bilo pre no sto je krenuo tim putem i sigurna sam da cemo uspeti u ovoj borbi.U pravu ste treba izaci iz kuce i prosetati sa ljudima koji zavisnost dele samo sa svojim zidovima

Posle lecenja politoksikomanije, covek nikada ne moze slobodno da dise...
Vec tri godine sam cista, i opet imam taj neki osecaj nesigurnosti da cu pokleknuti, da cu se ponovo vratiti na staro...da necu izdrzati...

Pa da najkriticnije je period posle 3-4-5 godina pogotovu kada posle 700 popijenih flasica Metadona mrtvi ladni kazu da ga nema i to svakodnevno 2 nedelje. Jer se to onda ubraja u slabost ako uzmes drogu ili se to smatra za normalno i pacijent se ne osudjujue ni malo.
Ja ipak to ne bi nazao recidiv nego lecenje iako je heroin lek. U Svajcarskoj je lek pa sto ne bi i u ovoj supi bio. Svajcarci izglasali da se heroinska terapija regularno daje esada da li je srpski mozak pametniji od Svajcarskog to moze svako za sebe da proceni.

Nije nimalo lako prepoznati drogu, pogotovo na svom detetu.
Mog brata od strica sam uhvatila sasvim slucajno, i to sa travom.
Nemam nikog blizeg od njega, bili smo veoma bliski ali zbog problema u porodici morala sam se odseliti u drugu zemlju.
On je, hmm... pa recimo malo specificna osoba, pomalo ekscentrik, za one koji ga ne poznaju.
Istinu govoreci malo ko ga je ikada shvatao.
Roditelji ponajmanje.
Zivi u ruralnoj sredini, iako veoma volim njegovog oca on nije bas roditelj za primer. deda nam je bio vojno lice, rad, red u disciplina.
Nikada razumevanja, pokazivanja ljubavi, ili ne daj boze otvorenog razgovora u porodici. I ako postoji neki problem on se krije cak i od najblizih, meni neshvatljivo zbog cega, ali tako je.
Elem, kao sto rekoh uhvatila sam ga sa gomilom trave, ali nije mi bilo toliko strasno, bio je klinac, mislila sam da eksperimentise, proba...
Ali, nije mi djavo dao mira pa sam malo istrazila.
Gde izlazi, sa kim se druzi....i slicno.
ispostavilo se da skoro i nema kontakt sa svojim vrsnjacima, druzio se sa nekim bledim likovima iz moje generacije, i starijima.
Srecom i sa mojim skolskim drugom, koji je preduboko zaglibio sa heroinom, ali postupio kao covek, dosao na kafu i ispricao mi od A do S.
Moj batica je uveliko vec probao ekstazi, kokain i jos stosta.
Bila sam u velikoj dilemi da li da kazem njegovim roditeljima.
neko bi me mozda osudio, ali danas smatram da sam dobro postupila, jer oni nisu ljudi koji bi zastali da razmisli, verujem da bi samo produbili problem.
Zato sam obavestila mog tatu i mladjeg stica, u prisustvu psihologa i psihijatra.
Srecom oni su shvatili problem i pristupili mu veoma ozbiljno bez osudjivanja i stvaranja krivice.
Nije mogao da promeni sredinu potpuno ali dosta vremena je provodio u nasoj kuci sa mojim tatom, mladji stric ga je zaposlio kod sebe, bio je pod stalnim nadzorom nekoga od nas troje.
Istovremeno je isao na savetovanja. Dugo nakon toga kod psihijatra.
Bilo je momenata kada mu nismo verovali, bilo je dosta toga....
3 godine je trajalo sve to.
Ali uspeo je. :)
Od tada je proslo nekoliko godina.
Danas on je dobra osoba, radi, vodi normalan zivot, uskoro se nadam svadbi :)
najvaznije od svega je sto je on duboko svestan svega, otvoreno prica o tom peridou svog zivota.
Sam je nedavno doneo odluku da isprica roditeljima sve.
Poenta mog posta je da pozovem sve da ne zatvaraju oci, da ne cute!
Mi smo imali srece.
Ima jos toliko mladih ljudi, u slicnoj situaciji, treba da se razgovara o tome.Dok nije kasno.
Roditelji moraju da shvate da od krivice moze samo vece zlo da proistekne. Teba da budu svesni problema.
I moraju da zaista vide svoju decu.Shvatam da je to veoma tesko, da je prva reakcija strah, zatim bes, nemoc, mogu da shvatim taj koktel emocija, ali treba da budu jaci, da se bore za svoju decu.
Moji stric i strina nikada ne bi sami videli.
Da se tata i mladji stric nisu angazovali... ne smem ni da pomislim.
droga nije tabu, nije izbor, droga je bolest. Koja moze da se leci.
Govorite.
Uvek i svuda.
Imala sam mnogo prilika da probam svasta. od svoje 15-e. sedela sam za stolvima i u automobilima gde je bilo tableta, kokaina...
I nisam nijednom. a za to mogu da zahvalim mojoj mami koja je dobra mama, uvek je bila moja drugarica, ali na prvom mestu roditelj.

Svaka cast na prici potpuno si u pravu,Jelena i ja takodje nikada nisam probala,nista od droga,ali bilo je prilika cini mi se na svakom koraku. Sada imam cerku od pet godina i razmisljam kako da je zastitim,kako da joj objasnim da se sacuva od zla zvanog droga. Jer sto se mene tice ja sam uspela,sacuvala sam sebe,jer kad je nisam probala sa petnaest,necu ni sada sa trdeset i tri.
Sreda 14 mart 2012, 12 i 52