Dugo ostajanje u gradu ili kući, do kasno u noć, i spavanje do 13,14,15 h. Česti izlasci iz kuće na kratko i zatim vraćanje (nekoliko puta na dan ili sl.). Zatvaranje u sobu i česti razgovori telefonom iza zatvorenih vrata. Insistiranje na privatnosti svoje sobe ili zaključavanje u istu. I pored svih ovih znakova, ljudi uspevaju godinama da ostaju neotkriveni, zbog manipulacija i serviranja različitih priča roditeljima, partnerima, braći, sestrama itd. Naravno, postoje i oni koji i dalje vode računa o sebi, pa neki simptomi za njih ne važe, ali velika većina spada pod ovo nabrojano.

Jedan heroinski dan

Budim se. Spavao sam kako kad, nekad dobro, nekad loše, zavisno od toga koliko sam bio urađen pre nego što sam otišao na spavanje. Teško mi je da ustanem iz kreveta, ali to ipak nekako činim i odvlačim se do kuhinje da stavim kafu. Za mene su bili praznici kad sam imao dovoljno para da mogu da od prethodnog dana ostavim liniju heroina za ujutro. Tako bih otisao spokojan na spavanje, znajući da sam “miran” sutra kad se probudim. A i kad bi se to desilo, i kad bih ja tako otvarajući oči ušmrkao tu liniju koju sam “sačuvao”, to bi mi malo značilo, jer je tolerancija koju sam stvorio na supstancu vremenom bivala sve veća. Praktično ne bih ni osetio taj heroin i želja da ponovo uzmem samo bi rasla, nevezano za te “jutarnje okolnosti”. Znači, ustao sam i nemam tu rezervu, a i da je imam, nastavak dana teče ovako: pijem kafu, naravno da ne doručkujem, jer prvo ću popušiti 5-6 cigara uz kafu, da se razbudim. Onda razmišljam kako doći do heroina. Da se razumemo, ja o tome razmišljam od momenta kad sam postao svestan činjenice da sam se probudio, ali sada razmišljam o konkretnoj akciji. Novca nemam. Možda uspem da izvučem 200 kinti eventualno, jer stvarno ne znam koju bih priču mogao da složim u ovo doba. Šta da kažem šta će mi hitno 1000 dinara i što tako hitno moram da izađem iz kuće sa tim parama. Znači kontam da imam eventualno tih 200 kinti. Idemo dalje: da li bih mogao da pozajmim od nekoga? Ali od koga da pozajmim kad već dugujem svim ljudima od kojih mogu da uzmem? Nema šanse da pitam bilo koga, stvarno me je sramota. Prolazi 10 minuta, moj mozak nije našao rešenje za „problem 1000 dinara”. Ma nema veze, neću nikoga da pitam za pare, imam još toliko samopoštovanja i poštovanja prema drugima. Pa toliko puta sam pozajmio po 200, 300, 500 dinara od ljudi i retko kad sam vraćao. Stvarno nema šanse. Prolazi još 5 minuta: Ma ko ga j..., pitaću osobu X da mi pozajmi 300 kinti. Osoba X mi kaže da stvarno nema. Moje raspoloženje naglo pada. Pitaću osobu Y. Osoba Y takođe kaže da nema ni dinara. Ja sam sve manje raspoložen. Nemam od koga da uzmem. Uzimam mobilni i listam imenik od A-Z i pitam svakoga ko mi se učini i najmanje pogodnim. “Halo, ej ćao, znam da se nismo čuli odavno , da nemaš slučajno 300 dinara do večeras, treba mi hitno za ......, a večeras ti vraćam jer treba da dobijem neke pare. Nemaš. Nema veze, hvala u svakom slučaju”. Spuštam slušalicu. Sve opcije ovog tipa su otpale. GLEDAM PO SOBI. Šta mogu da prodam? Ali prodao sam sve Što se moglo prodati. Ovde mislim na stvari koje sam mogao da iznesem iz kuće a da roditelji to ne primete. Ne mogu da uzmem TV i da prodam. Gledam tako po sobi i shvatam da nema ničega. Da ukradem iz novčanika? Da, to je to. Raspoloženje mi se popravlja jer sam se setio da je juče bila neka uplata i da ima para. Čekam priliku kad ću ostati “nasamo sa novčanikom”. Potrebno mi je samo 20 sekundi. Dolazi i tih 20 sekundi, ali na moju nesreću, u novčaniku su samo 4 novčanice po 1000 i jedna od 200. Postoje 3 opcije koje bih uradio u sličnim situacijama:

1. Nema šanse, primetiće se, a za ovih 200 mi se ne isplati da se cimam. Uostalom, tih 200 ću tražiti i dobiti kad krenem napolje.

2. Uzeću ovih 200 i praviću se lud kada budem tražio pare na izlasku iz kuće (“Šta, hoćeš da kažeš da sam ti ukrao pare iz novčanika! Ne mogu da verujem. Stvarno ne mogu da verujem. Ne moraš ni da mi daješ pare. Ionako mi i ne dajete nešto para. Znaš koliko drugi ljudi potroše para pri samo jednom izlasku u grad. Ja ne trošim maltene nizašta. Kad sam poslednji put kupio sebi nešto od garderobe? Kad sam kupio nešto konkretno sebi? (a nisam ništa kupovao jer bih te pare koje bih dobio trošio na heroin uz smišljanje raznih priča koje su uvek prolazile). Ne moram ni imati pare, odoh napolje”. Izlazim. “Stani, što se odmah ljutiš i tako reaguješ? Mislio/la sam da je bilo još 200 dinara u novčaniku. Verovatno sam kupio/la nešto, a ne sećam se šta. Izvini. Vrati se ovamo. Evo ti 1000 dinara, ali nemoj sve potrošiti. Uzmi 200-300 dinara, a ostalo vrati”. “Važi”. Odlazim, i dalje malo “ljut”. Ali sa poljupcem na odlasku. Sve je u redu, stvar rešena.

3. Očajan sam, moj mozak ne funkcioniše i delujem po principu: „zabole me za sve, neka primete, KASNIJE ĆU RAZMIŠLJATI O TOME (vrlo karakteristično razmišljanje), sada je bitno da se uradim, kasnije ću lako”. Veoma, veoma sam srećan jer izlazim sa 1000 (!) dinara. To znači sigurnost. Obezbeđen sam. Ja sam srećan, nasmejan, život je lep!

Nekada bi se desilo da ne mogu da dođem do novčanika i onda bih ludeo. Na kraju bih odustajao i vraćao se na plan B, C, D, E, bilo šta. Vraćam se u sobu i ponovo gledam. I malopre sam primetio mp3 plejer (ili svoj zlatan lanac, ili neku tuđu stvar), ali NEMA ŠANSE da ga prodam. Primetili bi sigurno, a onda bih bio u problemu. Uostalom, ne želim da prodam svoj mp3 plejer. Dobio sam ga za rođendan od devojke. Znači to otpada. Razmišljam i dalje. Možda će mi dati “na ler”, pa ću se snaći za pare do večeras ili sutra. Zovem dilera. “Ma nema šanse”, kaže on. Ja kažem: -Daj učini mi molim te, pa popodne ću dobiti neku kintu, vraćam ti sigurno. Jebote, koliko puta sam uzimao od tebe, ne znam što mi ne veruješ.- On kaže da može jedino ako ću mu ostaviti nešto za zalog. Ja odgovaram da nemam ništa, ali da mu garantujem da ću mu doneti pare do 17h. On kaže da nema šanse. Ja kažem…….on spušta slušalicu. Zovem drugog. On nije dostupan, još uvek spava. Narednih pola sata je agonija, ali na kraju, posle 17 poziva, dostupan je. Telefon zvoni, ista priča. (bilo je situacija kada je moglo, ali to je bilo retko, vrlo retko). Ja sam čekao toliko, da bih sada shvatio da mi neće dati. Već ludim i vrlo sam nervozan. CRV mi ne da mira i ja MORAM nešto iskombinovati. Zovem ponovo onog prvog. -Halo, ej, iskombinovao sam nešto, imam mp3 plejer, može?.- Naravno da može. Dolazim na mesto sastanka, njega nema. Čekam pola sata, već sam potpuno nervozan ali ne smem ništa da mu kažem, jer od njega zavisim. On se pojavljuje, razmenjujemo „dobra” i on mi daje rok za vraćanje para. Ja kažem OK, i srećan odlazim. Gde da se uradim? Imam para za kafu. Sešću negde, pa ću otići do WC-a. Radio sam se na svim mestima u gradu, u svim kafićima u koje sam odlazio. U kućama svih prijatelja. Na svim zavučenim klupama u svim parkovima. Na bilo kom najbližem mestu pogodnom za to. OLAKŠANJE. Uspeo sam. Imam i za kasnije. Raznežio sam se, raspoloženje mi je na nivou. Zovem nekoga da odemo u šetnju. Odlazim kod nekoga na kafu. Bilo šta, jer sve što radim, super se osećam. Posle 2 sata, uzimam još jednu liniju. I dalje sam napolju. Dolazim kući predveče. -Ajde da ručaš, nisi ni doručkovao.- -Ne mogu, jeo sam u gradu.- I stvarno nisam gladan. Odlazim u svoju sobu. Dolazi veče. Efekti droge počinju da popuštaju, ali i dalje sam pod dejstvom. Sada mi je malo žao sto sam dao stvar iz kuće, ali sutra ću naći pare. Jebi ga, sutra moram da nađem pare za dug + za novu količinu. Dupli problem. Razmišljaću o tome sutra. Sedim sam u sobi i mislim kako je sve to sranje. Samo pravim sebi probleme i maltretiram sve oko sebe. Osećam kajanje. Žao mi je oca, majke. Prisećam se situacija od juče, prekjuče, pre tri dana. Ponašao sam se kao idiot. Shvatam da sam prodao sve što se moglo prodati. Shvatam da ću teško naći pare i već sam se pomiro sa gubitkom mp3 plejera. To je još jedna stvar koja je „nestala”. Stvarno moram da prestanem. Ja to mogu. (osećam „snagu” i „volju” jer sam pod dejstvom). Od sutra se stvari menjaju, odlučio sam. (ovo se ponavljalo maltene iz večeri u veče). Odlazim na spavanje u ko zna koje doba. Ležeći u krevetu, još jednom razmišljam o svom životu i o sranju u kome se nalazim. Svestan sam svega ili barem tako mislim. Od sutra se stvari menjaju! Siguran sam! Budim se. Prva pomisao: -Nema šanse. Jednostavno ne mogu to da uradim danas. Bolje da smislim kako naći pare.- Ovo što sam ispričao je vrlo BLAGA varijanta UOBIČAJENOG dana. Znači ništa specijalno. Običan dan i moje viđenje stvari jednog takvog dana. Obzirom da je ovo normalan dan, bez stresnih situacija, problema, previranja, „kombinovanja”, prevara, krađa i slično, on oslikava samo DELIĆ tog sveta.