Bio sam zavisnik od heroina. Eto, napisao sam svoju prvu rečenicu. Nije tako lako kao sto sam mislio da ce biti...Kako početi? Šta reći sebi i onima koji ce ovo čitati? Odakle krenuti kada tako dobro znam kako je taj svet pomućene svesti tako opasno ogroman, a tako bizarno mali. U svakom slučaju, sada sam spreman; spreman da kažem sve i da podelim svoja iskustva sa svima koji žele da znaju. Pre svega zbog toga što su mene odsustvo znanja i odsustvo svesti i doveli tamo gde sam bio i odakle sam pobegao.

Razlog zbog kojeg sam počeo da pišem ove redove leži u činjenici da osećam potrebu da pomognem nekome. Ako to bude samo jedna jedina osoba na svetu, učinio sam veliku stvar. Ne želim da se namećem ili hvalim – želim da se nadam da će ono što budem pisao neko zaista čitati i shvatiti kao vrlo ozbiljnu stvar. Naravno, samo pisanje i „izbacivanje iz sebe” će pomoći i meni, jer ja sam još uvek čovek koji se bori sa najgorim i najopasnijim neprijateljem koga je sreo u životu. Ta borba će trajati još dugo, dugo.

Počeću od toga kakav sam bio pre nego što sam uopšte znao šta je to droga. Najvažnije je da sam tada još uvek bio – JA. Uzorno, nasmejano dete koje je nosilo optimizam u džepu gde god bi išlo. Učenik gimnazije, svestran, zainteresovan za sport i druženje sa zdravim ljudima. Natprosečno inteligentan, ambiciozan, radoznao, lider u društvu. Takav sam bio tada i isti sam i danas. U međuvremenu, zgužvao sam i bacio nekoliko godina svog neprocenjivog i jedinog života. Svestan sam da će ovo čitati i neko ko je upravo sada u svetu heroina. Svestan sam i smeha koji će se provući u uglu usana, jer i ja sam se smejao mnogim stvarima misleći kako sam ja iznad svega toga. Smejao bih se i osećao nadmoćno, nipodaštavajući normalne ljude i njihove normalne i zdrave stavove. Kasnije sam ipak shvatio da sam ja taj koji nisam u pravu i da nikad i nije bilo moguće da ceo svet greši. Sve je počelo bezazleno. Mladalačka radoznalost i želja da se probaju nove stvari, da se prate socijalna kretanja, da se ide u pravcu u kome moje društvo slepo ide. Već tada sam se smejao kada bi neko rekao: -Od marihuane se počinje.- Bilo mi je potrebno nekoliko godina agonije i zatim meseci novog života da shvatim da je to istina. Naravno, nije nužno da će neko ko proba marihuanu završiti sa heroinom u svom krvotoku, ali isto tako ja ne poznajem nikoga ko je postao zavisnik od heroina, a da pre toga nije prošao stazom marihuane. Poenta nije u samoj marihuani ili bilo kojoj drugoj supstanci – poenta je u stavovima, postepenom menjanju svesti, načinu života i tzv. „narkomanskoj ličnosti” koja tako lagano i suptilno počinje da se formira. Nisam ni primetio. Ništa nisam osetio. Samo sam jednog dana shvatio da mi je heroin važniji od mene samog, od oca, majke, porodice, prijatelja, škole, ljubavi, života, sveta, smisla………..i umesto da plačem i vrištim tražeći pomoć, ja sam sebi rekao: „To je tako, ja tu ništa ne mogu. A i ne želim”. Nakon toga sam verovatno samozadovoljno i ponosno ušmrkao još jednu liniju praha koji je predstavljao svu moju životnu radost.