Исповест постојећег младог човека из нове књиге јеромонаха Анатолија (Берестова), професора, доктора медицинских наука, руководиоца Душебрижничког/Пастирског центра светог праведног Јована Кронштатског у подворју Патријаршије ''Крутицком''

Александар С., 19 година

Не сећам се у каквим сам околностима први пут пробао наркотике, пошто је због коришћења хероина много тога у мојој свести уништено. Међутим, често, нарочито када човек  леже у постељу и затвара очи,  некакви делићи живота испливавају у сећању: како у ломном стању завирујеш у торбу некакве жене на прилазу колима,  како разбијаш стакло од кола и завирујеш у ''магнитолу'', како са неког младића скидаш јакницу, како пљујеш на мајку и оца, на рођене и ближње, и најзад,  осећаш да те одржава некаква сила  која управља тобом и чији си ти роб.

Сећам се да је први наркотик који сам пробао била марихуана. Тада сам био у деветом разреду школе. Те године сам се засмејао (такав је био утицај траве на мене – веселост и смех) и пошао на распуст. Када сам се вратио показало се да су сви моји другови са којима сам растао и учио, већ почели  да шмрчу хероин.

Дуго сам одбијао да се навучем на хероин и наговарао сам другове да је боље и њима да попуше марихуану, али када ми је најбољи друг рекао: '' Ја већ не могу да спавам'', све сам разумео и уплашио сам се. Ипак и поред тога, како се ближила зима, осећање радозналости је победило мој страх и ушмркао сам пругу прашка боје какаа. То је био хероин ниског квалитета набављен из  ''Универзитета народног пријатељства'', који је био познат свим наркоманима.  Њега је у потпуности могуће назвати ''Универзитетом руских наркомана''.

Кроз неколико месеци ни ја нисам могао заспати. Дани слатког гошћења и ниске цене су били завршени, а хероина је било потребно све више и више. Отпочео је нови и најстрашнији период  мог живота.

С почетка смо уцењивали за новац – богатија, слабија и разна друга лица.Тако смо постепено организовали групу од 8-10 људи, тј. старијих дечака. Ми смо окупирали наше микроподручје.

У мени се није толико створила потреба за хероином, пошто још увек нисам користио иглу и могао сам се мало контролисати, колико је постојала потреба да испробам понуде дискотека, барова, ресторана, девојака, аутомобила и сличног. 

Како се таква ствар могла мени десити? Пре свега, оно што смо ми радили и чему смо стремили било је порочно и неморално, а више од свега то је био посебан грех. Како смо ми могли знати ишта о неком тамо греху, моралу, пороку и другим нама непотребним и непознатим појмовима. Као и већина мога друштва, ја сам растао без Бога у породици без духовности, којој је једини бог било материјално благостање. Никаквог Бога,морала, никакве добродетељи мени у душу није усађено. Зато  се у мени раније него код мојих другова појавио видик и могао сам сатима гледати филмове о криминалцима, туче, хорор-филмове. Сатима сам у своју душу уливао насиље, крв, убиства и секс, а све то у најизоштренијим варијантама. 

Гордост и таштина су се развијале у мојој души, како сам себе почео доживљавати јунаком тих филмова. Да, ја сам свесно то гајио, јер нисам хтео бити као остали, већ сам хтео бити бољи, чвршћи. Када смо саставили нашу групу дечурлије и почели да газдујемо крајем, ја сам,  поштено говорећи, ушао у воде хулиганства и ситног криминала, не толико ради материјалне добити, чак ни ради наркотика, јер се у то време још нисам ни радио иглом, колико због тога што би ме се сви бојали ,знали би ме и говорили иза леђа: '' Да, тај момак је опасан, он је из банде..''.

Породицу није интересовало одакле мени нове ствари и новац. Све што ми је било потребно отац и мајка ми, наравно, нису могли набавити. Говорили су: ''Набави сам!''.Када сам се враћао кући у новом оделу и са новцем, правдао сам се: ''Вратили су ми дуг'', а отац је то, подразумева се,  одобравао. Ово  није било необично у таквом развоју моје душе. Нисам знао шта значи грех и био сам убеђен да је набављање новца на тај начин како сам ја чинио, макар и ризично, али је природно и нико ме за то није осуђивао.

Такав огреховљен начин живота на крају ме довео до тога да сам почео да се радим хероином и себе сам повео у... паклени амбис.

Кроз неко време смо се упознали са наркоманом који је тек био ослобођен из затвора. Он је био професионални дилер. Њему је био потребан канал и ми смо ушли у посао са њим. Тако смо ми две године зарађивали новац на наркотицима и разбибризи. Узори нашег понашања били су гангстерски шарлатани и ми смо их имитирали и били смо срећни када би пружили руку некаквом ауторитету међу криминалцима из краја.

 С обзиром на такав начин живљења, ми нисмо могли а да не упаднемо у поље цветања организованог криминала. Радо смо се сложили да радимо са једном од московских банди. Све је постало исувише озбиљно.

Ви, свакако, знате шта у организованом криминалу ради само подножје, односно млади момци избријаног потиљка. Ми смо тако почели да одрађујемо сав ''прљави'' посао: убирање новца од таксиста, проститутки, некаквом трговцу, који није хтео платити дуг нашим босовима, спалити мерцедес или продавницу, итд.

На жалост, добро се сећам свог ''првог дела'',  када смо са једним старијим из екипе отели дужника и одвезли  га у његов закупљени стан. Он се бавио испоруком прехрамбених производа и био је дужан 6,5 хиљада долара. Све време је плакао и говорио:  ''Немам, немам!'', али нама се већ журило и његове сузе су нас изузетно нервирале. Тада је овај старији узео нож и забо га право њему у длан. То се дешавало у кухињи и они су га одвели у собу да нешто потраже, док сам ја остао у кухињи да чувам жену како не би направила хаос. Чуо сам крике, ударе и то ме јако уплашило, па сам кроз прозор побацао све трпезаријске ножеве, виљушке – све чиме се могло убити. Жена је викала, плакала, дошла до стања несвести. Вриштање је престало и ја сам ушао у собу. ''Комерс'' је био обезнањен, а момци су управо подгрејавали пеглу.

Касније се испоставило да новац није био у стану, ми смо му одузели злато, апаратуру и одвезли намештај из стана.

Ја сам се све више и више везивао за наркотике. Да бих живео, они су ми били потребни као ваздух, вода. Међутим, свој статус наркомана не можеш сакрити од шефова. Они нису задовољни таквима у својим редовима и настоје да их се реше. И мене су протерали из фирме обећавши да ће ме примити натраг ако прођем кроз лечење.

Одједном сам све изгубио: новац, другове, сигурност, родитеље и, чини се, главу. Све се догодило тако брзо, да ја чак нисам ни приметио  да сам остао сам. Ствар је у томе што ти, уколико радиш у ''организацији'', то и не слутиш, пошто је код њих све чврсто повезано и стално иду за тобом, уколико не избрбљаш нешто сувишно. А када останеш сам ти почињеш да радиш такве ствари да ти после једино остаје чуђење.  На једном од таквих сам се и нашао. Осећао сам да ће ме нестати ако не изменим нешто у свом животу. Већ сам јасно предосећао своју смрт.

По Божијем допуштењу сазнао сам од познаника адресу, чији је син такође наркоман и тренутно се налази у манастиру, Душебрижничког/Пастирског Центра. Тачно сам знао: оклевања нема и за мене не постоји други пут избављења, колико једино да се обратим Богу за помоћ и утекнем што даље од тог мрачног света где не смем више остати. Тако сам пошао у Пастирски Центар на молебан, а после молебана и не гледајући скуп онаквих бедника какав сам и ја и њихови родитељи, упао сам на пријем код оца Анатолија. Разговарао је са мном и сложио се да будем одвежен у манастир и већ кроз дан смо пошли. Моја радост је била неописива. То није она радост имања прљавог новца, или окушаног каквог телесног задовољства, већ је то чиста дечија радост.

Православни начин живота ми је био потпуно непознат када сам стигао у манастир. Чинило ми се да сам на другој планети – до те мере сам био искварен. У прво време демонски напади су били јаки, покушавајући да ме истерају из манастира, никако не желећи да останем тамо. Имао сам молитвеник и  пошто нисам разумео, нисам могао изговорити ниједну реч молитве, па сам почињао да се  молим својим речима, како сам умео и знао сам да ме Господ Бог једнако слуша. Знао сам тачно да се не смем вратити у свет. И тада сам схватио да уколико човек покаже трпљење и смирење Господ уразуми и помогне, те да су смирење и трпљење најузвишеније хришћанске врлине.

Кроз неколико месеци отпочео сам повратак у живот. Научио сам с почетка да радим својим рукама, затим сам кренуо да помажем у прислуживању у Олтару. Био сам истински срећан, као дете. По први пут сам осетио животну лепоту и радост и видео сам тај исти живот сасвим другим очима.  Показало се да је Бог љубав и да постоје људи које не мораш варати или опчињавати, да је то наслађивање животом и да су то блага. У својој радости нисам желео да се вратим у Москву -  плашио сам је се. Познајем многе младе људе који све до сада не желе да напусте манастир и све мислим да ће они тамо и остати.

Тако је дошло и лето. Почео сам да идем у шуму. Не могу ни са чим да упоредим осећања која те обузимају док у свитање седаш на бицикл и одлазиш у шуму, подиже се сунце и отпочиње заглушујућа песма птица, а ти вичеш од среће јер нема дроге и славиш ПОВРАТАК У ЖИВОТ! И разумео сам како је човеку мало потребно.

Пронашао сам и ја своје ново сунце, оно моје је било старо и украдено!

Превод са руског: Варја Перковић

http://www.pravoslavie.ru/jurnal/society/ispovednarc.htm

komentari

Mirza

+2

 

 

Био сам истински срећан, као дете. По први пут сам осетио животну лепоту и радост и видео сам тај исти живот сасвим другим очима....подиже се сунце и отпочиње заглушујућа песма птица, а ти вичеш од среће јер нема дроге и славиш ПОВРАТАК У ЖИВОТ! И разумео сам како је човеку мало потребно.

Po mom shvatanju, ovo je pogodak PRAVO U CENTAR. Ovome treba težiti, bez obzira da li smo srt8 ili junkie. Slaviti Život!!!

četvrtak 05 mart 2009, 23:35

postavi odgovor

B

i

u

Quote

Code

List

List item

URL

Ime *

objavi komentar

Odustani

banethefisherman

0

 

 

Prepoznao sam sebe u ovom poslednjem komentaru koji je citirao Mirza........snaga prirode je neverovatna....taj osećaj nemoze da zameni nijedna gudra na svetu, jednostavno to je ono poslednje ili prvo u nama, sto moze da nam da snagu da pobedimo zlo koje nas je snaslo.
Ja sam takve trenutke dozivljavao pri odlasku u ribolov, potpuno kontam čoveka.

petak 30 oktobar 2009, 04:52

postavi odgovor

B

i

u

Quote

Code

List

List item

URL

Ime *

objavi komentar

Odustani

B

i

u

Quote

Code

List

List item

URL

Ime *

objavi komentar