hm...

sreda, 09 jun 2010 13:24 Sorcha FAAL Ruski vicepremijer Sergej Ivanov je trgovinu narkoticima, koju u Avganistanu podržavaju SAD i NATO, označio kao „najveću opasnost za međunarodni mir i bezbednost“ Prema dokumentima koji cirkulišu u Kremlju, premijer Rusije Vladimir Putin naredio je ruskim oružanim snagama da se pripremaju za sukob sa američkim vojnicima u Avganistanu pošto je vicepremijer Sergej Ivanov trgovinu narkoticima, koju u Avganistanu podržavaju SAD i NATO, označio kao „najveću opasnost za međunarodni mir i bezbednost“. Američkom narodu se ne objašnjava da rat u Avganistanu nema ničeg zajedničkog sa odbranom od terorista, ali zato ima s tim da glavne obaveštajne službe Zapada (u prvom redu CIA) zarađuju milijarde dolara od prodaje heroina koji se proizvodi u regionu (90 odsto svetske proizvodnje). Reč je o onom istom heroinu, čiju su proizvodnju talibani praktično likvidirali do 2001. godine. Odmah posle američkog upada u Avganistan oktobra 2001. godine Centralna obaveštajna agencija (CIA) zvanično je imenovala jednog od svojih glavnih avganistanskih agenata Hamida Karzaja na funkciju predsednika države. Karzaj je doveo na vlast svog brata Ahmeda Vali Karzaja, koji je od tada povećao proizvodnju heroina do neviđenog nivoa u savremenom svetu, što je prouzrokovalo smrt desetina hiljada ruskih građana. Viktor Ivanov, šef ruske Federalne službe za kontrolu prometa narkotika, u maju je pred poslanicima u parlamentu izjavio da se „bujica avganistanskog opijuma“ bez rezervi može označiti kao „drugo izdanje opijumskih ratova“. Ivanov je imao u vidu rat u 19. veku između Britanije i Kine, koji je izbio zbog izvoza opijuma iz Indije pod kontrolom Britanije u Kinu. IVANOV NIJE USAMLJEN „Mogu vam navesti mnoge ruske političare koji govore da su Amerikanci stvorili takvu situaciju u Avganistanu specijalno zbog toga da bi u našem pravcu potekla reka narkotika, i da je u tome zapravo realni cilj okupacije“, kaže zamenik šefa komiteta Dume za međunarodne odnose Andrej Klimov. „Nisam siguran da je to tako, ali ko zna?“ Ako je neko zaista znao da je to tako, onda je to predsednik Nemačke Horst Keler, koji je, vrativši se prošlog meseca iz Avganistana, povezao taj rat sa zaštitom nemačkih ekonomskih interesa jer on obezbeđuje slobodne trgovinske puteve za Zapad i nema ničeg zajedničkog sa terorizmom. Zbog otvorenosti predsednika Kelera njega su primorali da podnese ostavku, što je još više pojačalo političku nestabilnost oko ionako iscrpljenog kancelara Angele Merkel. Najšokantnije u toj informaciji je zapravo da je CIA najveći narkotrgovac na svetu, i da se to čak i ne krije. Novi predsednik SAD Barak Obama je stao pod tu zastavu iskoristivši milijarde dolara dobijene prodajom avganistanskog heroina za finansiranje misija američkih specijalnih službi u preko 75 zemalja, a takođe i da bi izgradio za njih novi štab u Avganistanu, vredan 100 miliona dolara, i to u vreme dok Avganistanci tonu u sve veću bedu. Važno je, međutim, primetiti da Obama nije prvi američki predsednik koji je koristio trgovinu narkoticima jer su skoro svi njegovi prethodnici na sličan način počinjali i podržavali ratove, kako bi sačuvali u celosti one milijarde zarađene na tom najodvratnijem kriminalu, ugnjetavajući najslabije članove svog društva, u prvom redu sirotinju i „obojene“. Oni retki novinari koji teže da informišu američku javnost o tim prestupima dobijali su surovu i žestoku lekciju kada su agenti CIA najpre stavili pokojnog Gerija Veba na crni spisak, a potom ga „doveli do samoubistva“ zato što je raskrinkao vezu CIA sa narkotrgovinom. To je zastrašujući primer na šta su spremna ta čudovišta kako bi zaštitila sebe i svoje pravo da truju svakoga ko im padne na um. (Geri Veb je američki novinar, poznat po seriji članaka „Dark Alliance“, posvećenih CIA i trgovini narkoticima pokreta Kontras u Nikaragvi. Poginuo je u zagonetnim okolnostima 2004. godine od dva metka ispaljena u glavu. Zvanična istraga je to okvalifikovala kao samoubistvo; prim. prev.). Osim toga, zanimljivo je istaći da je šef Uprave UN za narkotike i kriminal Antonio Marija Kosta izjavio da je video dokaze da su prihodi od organizovanog kriminala bili i „jedini likvidni investicioni kapital“ dostupan nekim bankama koje su se prošle godine nalazile na ivici kolapsa. On je rekao da je rezultat (tih injekcija) veliki deo narkoprihoda u visini od 352 milijarde dolara apsorbovao ekonomski sistem. DOKTRINA „SOPSTVENIH ČINJENCA“ Iako američki narod, kao i do sada, ignoriše prestupe koje čine njihovi lideri, on ne bi trebalo da zaboravi na pouke iz svoje istorije, naročito ako ih sagledava u svetlu toga da se zakoni o narkotičkim supstancama i alkoholu koriste da bi se ogroman deo stanovništva zemlje držao pod stražom, u vreme dok se američka država transformiše u drakonsku tiraniju, a ljudi gube svoje slobode. A šta da se kaže o onim Amerikancima koji misle da njihov život već ne može biti gori? Kako tek oni greše! Upravo je prošle nedelje Federalna trgovinska komisija SAD iznela takozvani „nacrt za unutrašnje razmatranje“ „potencijalnih strateških preporuka za podršku obnovi žurnalistike“. U tom nacrtu sadrži se doktrina „sopstvenih činjenica“, koja stavlja van zakona svakog ko piše ili izveštava o bilo kom događaju bez korišćenja „činjenica“ koje predoči vlada. Ali moguće je da - kako to pokazuje i istorija tih Amerikanaca - sa njihovim ogromnim vladinim dugom, koji samo što nije prvi put u istoriji premašio njihov BDP, zatim sa njihovim jedinim efikasnim regionom na obali Meksičkog zaliva, koji je postao žrtva najvećeg izlivanja nafte u svetu, sa njihovim naučnicima NASA, koji sada upozoravaju da „probuđeno“ Sunce može uništiti planetu - oni zaista ljudima ne bi trebalo da saopštavaju istinu, već da se prema njima ophode kao sa decom kakva su, sudeći po njihovom ponašanju, i oni sami. Before It's News, SAD
pogledaj komentare... >>

Vojni psiholog koji se spremao da ode na dužnost u inostranstvo otvorio je juče vatru u vojnoj bazi Fort Hud u državi Teksas, i ubio 12 ljudi a 31 ranio, saopštili su danas zvaničnici. Ovo je najgori napad ovog tipa koji se dogodio u vojnoj bazi unutar Sjedinjenih Država. Napadač za koga je prvobitno rečeno da je ubijen, ranjen je i nalazi se u bolnici pod vojnom stražom, rekao je general Bob Koun iz Fort Huda. Koun je rekao da je čovek, identifikovan kao major Nidal Malik Hasan, star 39 godina iz države Virdžinije, pogođen četiri puta, bez svesti i na veštačkim plućima. Američki predsednik Barak Obama nazvao je ovaj napad "strašnim izlivom nasilja". "Dovoljno je teško kada gubimo hrabre Amerikance u borbama u inostranstvu ali je zastrašujuće kada se na njih puca u vojnoj bazi na američkom tlu", rekao je Obama. U bazi u Fort Hudu nalazi se i deo za pripremu vojnika za odlazak na dužnost van zemlje, kao i prihvat onih koji se vraćaju sa misija i prolaze kroz lekarske preglede. Za sada se ne zna motiv ovog napada. Pukovnik u penziji Teri Li je rekao za televiziju Foks Njuz da je radio sa Hasanom i da je on trebalo da bude poslat u Avganistan. Li je rekao da se Hasan nadao da će Obama povući američke trupe iz Avganistana i Iraka i da je često ulazio u rasprave sa vojnicima koji su podržavali te ratove. Prvobitno je troje ljudi privedeno i svi su bili na razgovoru ali vlasti veruju da je bio samo jedan napadač. On je koristio dva pištolja, jedan od kojih je bio poluautomatski. Ni jedan nije izdala vojska. Hasan je rođen u Vašingtonu, i neoženjen je. On je završio biohemiju 1997 na fakultetu Virdžinia Tek gde je bio član korpusa za obuku rezervnih oficira. Posle toga je završio medicinu na vojnom vakultetu u Betesdi, u državi Meriland.
pogledaj komentare... >>

Zatvorenik Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija u Spužu Alen Harović (26) iz Podgorice umro je sinoć u tom zatvoru zbog predoziranja heroinom, objavila je danas Televizija "Vijesti". Harović je služio zatvorsku kaznu u poluotvorenom odeljenju spuškog zatvora. Sudija podgoričkog Višeg suda Radomir Ivanović rekao je da je obdukcija pokazala da je zatvorenik umro od trovanja heroinom koji je sam uneo u organizam. Drugi osuđenik iz sobe u kojoj je bio Harović, Dragan Mihailović, je u kritičnom stanju i lekari KBC-a se bore za njegov život. Mihailović je kasno sinoć prebačen u Kliničko bolnički centar u Pogorici, zbog posledica predoziranja heroinom. Sudija Ivanović je rekao da se još ne zna kako se droga našla u sobi dvojice osuđenika. http://www.blic.rs/hronika.php?id=118188
pogledaj komentare... >>

- Било ми је - вели - онда девет година. Ни сам се не сећам свега баш натанко. Причаћу вам колико сам запамтио. И моја од мене старија сестра зна за то, а мој млађи брат баш ништа. Нисам пао на теме да му казујем!

Мени је мати причала много штошта кад сам одрастао па је запиткивао. Отац, наравно, никад ни словца!

Он, тј. мој отац, носио се, разуме се, турски. Чисто га гледам како се облачи: џемадан од црвене кадифе с неколико катова златна гајтана; поврх њега ћурче од зелене чохе. Силај ишаран златом, за њега заденута једна харбија с дршком од слонове кости, и један ножић са сребрним цагријама и с дршком од слонове кости. Поврх силаја транболос, па ресе од њега бију по левом боку. Чакшире са свиленим гајтаном и бућметом, па широки пачалуци прекрилили до пола ногу у белој чарапи и плитким ципелама. На главу тури тунос, па га мало накриви на леву страну, у рукама му абонос-чибук с такумом од ћилибара, а с десне стране под појас подвучена, златом и ђинђувама извезена дуванкеса. Прави кицош!

Нарави је био - отац ми је, истина, али кад сам већ почео причати, не вреди шепртљати -, нарави је био чудновате. Озбиљан преко јего, па само заповеда, и то он једанпут што рекне, па ако не урадиш, - бежи куд знаш! Осорљив и увек хоће да буде на његову, тј. нико се није ни усуђивао доказивати што противно њему. Кад се здраво наљути, а он псује алилуј. Тукао је само шамаром, и то само једанпут, али, брате, кад одалами, од часа се прућиш! Лако се наљути; натушти се, гриска доњу усну, десни брк суче и издиже га навише, веђе му се састале на челу, а оне црне очи севају. Јао! Да онда неко дође да му каже да нисам знао "алекције"! Не знам чега сам се тако бојао, напослетку баш и да ме ћуши једанпут, па шта? Али ја стрепим од оних очију: кад их превали, па као из праћке, а ти, не знаш зашто ни крошто, цептиш као прут!

Никад се није смејао, бар не као други свет. Знам, један, пут држи он на крилу мог малог братића. Дао му сахат да се игра, а мој Ђокица окупио па гура оцу сахат у уста и дерња се из петних жила што он неће да отвори уста. Ја и сестра да умремо од смеха, а то се и оцу даде нешто на смех па неколико пута развуче мало леву страну од уста, и око левога ока набра му се кожа. То је била велика реткост, и ето тако се он смејао кад се десило штогод где би неки други развалио вилице да би се чуло у Тетребову механу.

А знам, опет, кад је умро мој чича с којим је бабо ортачки радио и кога је јако волео. Моја стрина, мати, својте, ми деца -удри кукај, плачи, запевај, стоји нас вриска, а мој бабо ништа, ама баш ни сузе да пусти, ни "ух!" да рече. Само кад га понеше из куће, а баби заигра доња усна, дршће, дршће; прислонио се на врата, блед као крпа, па ћути.

Што рекне, неће попустити ни за главу. Па макар да се он каје у себи. Знам кад је отпустио Проку момка из службе. Видим да се каје и да му је жао, али попустити неће. Тога Проку је најволео од свију момака. Знам само једанпут да га је ударио што, точећи ракију, није добро заврнуо славину на петачци, па скоро аков ракије истекао. Иначе никад ни да га је кљуцнуо! Све му је поверавао, слао га у села по вересију и којешта. - А знате што га је отпустио? - На правди бога!... Видео га да игра крајцара! - Тек ћете се ви после чудити!

То о Ђурђеву дне. Дошао Прока у дућан да му се наново потпише буквар. Бабо извади деведесет гроша, па каже: "На, ево ти ајлука! Мени више не требаш; иди па тражи где се може играти крајцара!" Турио Прока фес на очи, плаче као киша и моли. Дарну то мог оца, баш видех, али мислите да је попустио? - Боже сахрани! Извади само још један дукат па му даде: "На, па пут за уши!" Оде Прока, а он се каје у себи што истера на правди бога најваљанијег момка.

Никад се није шалио; ни с нама децом, ни с мајком, ни с ким другим. Чудно је живео с мојом мајком. Није то да рекнеш да је он, не дај, боже, као што има људи, па хоће да дари и тако што, него онако некако: увек хладан, осорљив, гори од туђина, па то ти је! А она, сирота, добра, брате, као светац, па пиљи у њега као ноје у јаје. Кад се он што обрецне, она да свисне од плача, па још мора да крије сузе и од нас и од њега. Никад и никуда није с њоме ишао, нити је она смела поменути да је куда поведе. Није трпео ни да се она што меша у трговину и његова посла. Каже она једанпут:

- Митре, што не даш Станоју ракију? Скоро ће и нова, па где ћеш је?

А тек се он издрачи на њу:

- Јеси ли ти гладна или ти је чега мало? Новци су у твојим рукама, па кад ти нестане, а ти кажи! А у мој се посао не плећи!

Покуњи се мати па ћути.

Са светом је такође мало говорио. У кафани имао је своје друштво, и само међ' њима што рекне покоју. Кума Илију је поштовао што може бити; и то је једини човек који му је смео рећи шта је хтео, и кога се мој отац чисто прибојавао.

Нас је децу, као и мајку, волео, није фајде, то се види, али нас је држао престрого. Ја се не сећам никад и никаква знака нежности од њега. Покривао нас је истина, ноћу кад се откријемо, и није нам дао да се надносимо над бунар и пењемо на дуд, - али шта ми је то? То раде и други очеви, али купују деци и шећерлемета, златне хартије и лопту од гумаластике што скаче с врх јаблана!

У цркву је ишао само на Ђурђевдан, у кафану свако вече. Вечерамо, он тури чибук под леву мишку, задене дуванкесу под појас, па хајд! Долазио је лети у девет, а зими и раније, али неки пут превали и поноћ, а њега нема. То је моју сироту мајку и сестру пекло - ја вам се онда још нисам разумевао у лумповању. - Никад оне нису заспале пре него он дође, па ма то било у зору. Седе у креветима - не смеју ни свећу да упале. Љути се он, болан, кад види да свећа гори. Чуо сам једанпут, кад дође доцне кући, где прогунђа:

- Шта ће та свећа у ово доба?

- Па да се видиш свући, Митре, - каже моја мати.

- А зар ја не знам упалити свеће, или сам, ваљда, пијан, па не умем наћи?

- Па није, Митре - увија се моја мати - него као велим...

- А шта велиш? Ваљда да ми комшилук мисли да ми лежи мртвац у кући!

Какав мртвац! Ви мислите он то збиља мисли? Мари он и за суседство! Него не да он да моја мати води рачуна о његову доласку и одласку, па не зна од зла како ће да почне. Хтео би да мати спава, само да он може без бриге банчити. Пекло је то и њега, види се то.

Пио је врло мало, и то само вино. Ракију, и кад огледа за куповину, испљује, па накисели лице. Ни за кафу није богзна како марио... Па шта је радио сву ноћ по механчинама? питате ви.

Несрећа, па то ти је! Да је пио, чини ми се, ни по јада. Него... Видећете!

То је мојој мајци пола века укинуло. Плаче неких пута да свисне. А никоме да се појада.

Једанпут дође он, тако, доцне кући... Ништа!... Сутрадан - ништа... Кад, мој брате, опази мајка да он нема сахата! Прекиде се жена, пита га:

- А где ти је, Митре, сахат?

Он се намргодио. Гледа на страну, каже:

- Послао сам га у Београд да се оправи.

- Па добро је ишао, Митре.

- Ваљда ја нисам ћорав ни луд; ваљда ја знам кад сахат иде и кад не иде!

Моја мати шта ће, ућута.

Кука после с мојом сестром: "Е, тешко мени! Даће све што имамо, па под старост да перем туђе кошуље!"

Једанпут опет - јали је било десет, јали није - а њега ето из кафане. Накривио једну астраханску шубару, преко прсију златан ланац с прста дебео, за појасом један сребрњак искићен златом и драгим камењем. Уђе он, а као да му се набрала кожа око левог ока. Нешто је добре воље.

Како уђе, извади сахат иза појаса, као санћим да види колико је.

- Зар си повратио?... - трже се. - Зар ти је већ оправљен сахат?

- Оправљен! - каже он.

- А какав ти је то ланац?

- Ланац као сваки ланац - каже он, али некако мекано, није да се издире.

- Знам, - каже моја мати - а откуд ти?

- Купио сам!

- А та шубара? То има само у Миће казначеја.

- Купио сам и њу!

- Продао ти?

- Продао!

- А какав...?

Али ту мој отац погледа некако преко ока моју мајку. Она умуче.

Он се узе скидати. Гледам испод јоргана. Извади иза појаса један замотуљак колик песница па баци на сто, и оно звекну: сам самцит дукат, брате!

- На, - рече - остави ово! - Па онда изиђе у кухињу. Моја мати узе ону хартију некако само с два прста, као кад диже прљаву дечју пелену.

- А шта ћу - каже сестри - с овим новцима? Ово је проклето!... Ово је ђаволско!... Ово ће ђаво однети како је и донео!...

Као што видите, нема ту среће ни живота!

И тако је моја мати била несрећна, и ми смо сви уз њу били несрећни...

Некад, причала ми је мати, био је он сасвим други човек; а и ја се сећам, као кроз маглу, како ме је често држао на крилу док сам био сасвим мали, правио ми од зове свирајку и водио ме са собом на колима у ливаду. Али, каже мајка, откако се поче дружити с Мићом казначејем, Крстом из Макевине улице, Олбректом апотекаром и још тако некима, све се окрену и пође како не треба.

Обрецује се. Не трпи никаква запиткивања, одмах испречи: "Гледај своја посла!", или: "Имаш ли ти друге каке бриге?"

Није фајде, казао сам ја: видео је он сам да не ваља шта ради; али га узео будибокснама на своју руку, па га не пушта.

Па ипак, смешно је казати, али опет, опет је он био добар човек. Јесте, богами! Али тако...

pogledaj komentare... >>

detaljnije......

Потребе апстинента 

Сваки апстинент, без обзира на дужину дрогирања, психичко стање и јачину личности има потребе за прихватањем, миром, стабилношћу и дефинисаном ситуацијом око себе.

Погрешно је рећи да је зависник проблематична личност, јер тиме не указујемо на могућност превазилажења проблема, и тако подражавамо онај погрешан став "Једном наркоман, увек наркоман". Зависник је личност, човек, који има проблем. Тај проблем је тежак, али није нерешив. За ресоцијализацију и лечење уопште, јако је битно одвојити личност од проблема, јер на тај начин указујемо на могућност решавања проблема. Проблематичан човек је генератор проблема, а човек који има проблем тај проблем може и да реши. Ово је јако добро знати, како за апсолвента, тако и за његову околину, породичну и пословну. 

pogledaj komentare... >>

detaljnije......

Тата му пуца од здравља, елеганције и успеха. Мама му је такође дивна, прогресивна и активна. Њему није било нимало тешко да постане наркоман и пробисвет.

Душан Радовић (1922-1984)

pogledaj komentare... >>

Stari Džanki kao unutrašnja igra

Kada se stari džanki igra kao unutrašnja igra, njen cilj je potvrđivanje superiornog statusa unutar hijerarhijske piramide u supkulturi uzimalaca. Igru STARI DŽANKI igraju i oni koji zaista jesu i oni koji se samo predstavljaju kao stari narkomani. Ona se može igrati difuzno - u odnosu na sve ostale narkomane u gradu; ili relativno i odnosu na naromane koji su prisutni u društvu ili čije je ime neko pomenuo. Suština igre je, dakle, u tome da se osoba pravi važna predstavljajući sebe kao veoma iskusnog narkomana. Kao i u drugim stvarima, i ovde ima preterivanja i laganja, naročito onda kada su svedoci umrli i ne mogu da potvrde. Postaje veoma važno ko je ranije počeo da se fiksa, ko je koga prvi put ufiksao, ko ima jače krize, ko je koga poznavao i slično. Dakle, STARI DŽANKI je psihološka i socijalna manifestacija narkomanskog identiteta i želje za osećajem lične vrednosti i socijalne cenjenosti. Veoma je važno znati da je ovakva narkomanska persona u svojoj osnovi sistem odbrane od prikrivenog ili potpuno potisnutog očaja, osećanja lične bezvradnosti i promašenosti. Zbog toga jake konfrontacije ove igre i narkomanske persone u terapijskom kontekstu mogu rezultirati snažnim depresivnim reakcijama i suicidnim porivima.

 

pogledaj komentare... >>

detaljnije......

"Jesi ili nisi? I gotovo...

Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima ili sijedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše, još odavno negdje usput došapnuli tri najveće mudrosti svijeta...

Samo da smo mi živi i zdravi...

pogledaj komentare... >>

detaljnije......