Blog

Ovaj tekst je prepisan iz novina "Pravoslavni misionar" izdanje maj/jun 2009; tema broja je Narkomanija; autor Aleksandar Zagorac; učenje Viktora Frankla - 5. deo Frankl svoje zaključke obrazlaže metadološki i iscrpno, pozivajući se na mnoštvo naučnih ispitivanja, od kojih su neka sprovodjena u zatvorima. Veliki broj zatvorenika uopšte nije smatrao prihvatljivim da se njihovi zločini pripišu okolnostima vezanim za detinjstvo i mladost; njih je čak vredjalo to što im se oduzima pravo na krivicu. Zašto je čoveku potrebna krivica? Nije li lakše da se naši loši postupci pripišu (u celini ili delimično) nečemu što je van naše kontrole (iako je sastavni deo naše ličnosti!), nečemu za šta ne možemo da budemo krivi...ili odgovorni (?). Ova rečenica pokazuje još jednu dimenziju problema: poistovećivanje krivice i odgovornosti! Razjašnjenje ove razlike danas je važnije nego ikad; tome se može pristupiti iz različitih uglova, ali bismo se za sada ograničili za pretežno hrišćanski: Svako može da pogreši, ali nepriznavanje greške i izbegavanje dvostruke odgovornosti: 1) odgovornosti pokajanja kroz uzrastajuće suočavanje sa posledicima i 2) odgovornosti "prevladavanja krvice", kao ličnog ostvarenja na temelju krivice i uprkos njoj, učiniće da se i dalje osećamo (trajno?) krivim. Frankl nam skreće pažnju da čovek nije apsolutno neuslovljen (on ipak zavisi od brojnih činilaca koji ga uslovljavaju, kako iz "spoljašnjeg" sveta, tako i iz "unutrašnjeg" - njegove psihofizičke osobenosti), ali nije ni sveuslovljen (pandeterminisan) - posledica toga je da u našem postupanju uvek postoji učešće slobodne volje, a time u odredjenim slučajevima i krivica (kao podstrek na odgovornost). Stoga ne bi trebalo krivicu (u krajnjem) pripisivati okolnostima ili drugim ljudima, a pogotovo ne bi trebalo namerno kažnjavati sebe ili se upuštati osećanjima poraza ili prezira prema sebi - na nama nije da biramo sopstvenu "kaznu", jer je to opet ispoljavanje samovolje koja nas i dovodi do sagrešenja. Sveti Jovan Zlatousti je jednom prilikom rekao da je najteže boriti se protiv greha koji proističe iz vrline, jer je takav najteže uočiti; kajanje je neodvojivo od vrline, ali lišeno pravog načina i mere, utopljeno u "pesimizam prošlosti" umesto okrenuto "optimizmu budućnosti" , ono se pretvara u sopstvenu suprotnost - u smrt, umesto u vaskrsenje. Lišavajući čoveka krivice, oduzimamo mu i priliku da se iskupi sopstvenom odgovornošću, sopstvenom zaslugom - "Ako se njegova krivica objašnjava tako da se on prikazuje kao žrtva, to takodje znači da mu je oduzeto njegovo ljudsko dostojanstvo" , zaključuje Frankl. Sada nam postaje jasna podsticajna priroda krivice, koja je čoveku neophodna za razvoj ličnosti, ali samo ukoliko je svaki put doživimo kao priliku za usavršavanje, a ne kao teskobu vezanu za kažnjavanje ili samokažnjavanje; kao priliku da budemo ponosni na svoje odgovorno držanje i podnošenje, a ne postidjeni greškom (koja je čovekov stalni pratilac) - drugim rečima, ako se ponašamo svesno! Zaista, tako shvaćena krivica zaslužuje naziv ljudskog rava. Tu istinu Predanja , Viktor Frankl iznova potvrdjuje i sa gledišta savremene psihologije. I jedino tako shvaćena svest jeste ona koja je data jedino čoveku, kao (umnom) obrazu Božjem. *ODGOVORNA SLOBODA-TEMELJ (SAMO)POŠTOVANJA I (SAMO)PRIHVATANJA* Uzmimo primer: kada u ljutnji uvredimo bližnjeg, često pokušamo da izvinjenje svedemo na samoopravdanje, "objašnjavajući" svoj postupak nervozom, napetošću u školi ili na poslu itd. Danas gotovo bez zadrške posežemo za ovakvom manipulacijom ("vadjenjem"), čak i kada su u pitanju sitnice, ne videći pritom da nipodaštavamo ne samo onoga kome se "izvinjavamo" , već i sebe: od njega, dakle, zahtevamo da nas, uprkos uvredi, posmatra kao žrtvu (okolnosti), dakle, manje-više manipulišemo njegovim sažaljenjem, dok sebi suštinski uskraćujemo dostojanstvo, idući tom "linijom manjeg otpora". Takva reakcija možda otkloni simptome - neko će nam takvo objašnjenje i "progutati". Ali odnos koji smo sa njim imali ostaće trajno poremećen ako se ne obnovi na specifično ljudskoj ravni, tj. onoj gde se ispoljava odgovornost, a time i pronalazi smisao. Činjenica da smo uvredili čoveka nepromenljivo pripada prošlosti i ona je razlog naše potištenosti. Sve dok bežimo od sopstvene greške, pokušavajući da je racionalizujemo kako bismo ublažili grižu savesti, mi ustvari rešenje tražimo na pogrešnom mestu - problem nije nastao izmedju nas i naše savesti, već izmedju nas i drugoga čoveka; reakcija naše savesti može biti jedino uzrok, a ne i razlog osećanja koga bismo da se oslobodimo. Pozabavimo li se razlogom, odnosno prihvatimo li da smo tog dana možda i bili nervozni, ali da to nije nikakvo opravdanje za činjenicu da smo se toj nervozi prepustili, da je taj izbor, ma kako loš, ipak bio naš lični, imaćemo više razloga da se ponosimo svojom ljudskošću i više nećemo imati razloga da se osećamo neprijatno, čak iako to izvinjenje ne bude prihvaćeno. Kako to da prihvatanje izvinjenja ovde, ipak, nije od presudnog značaja? *ISKORAK IZ SEBE-KORAK KA SEBI* Kao što se sreća ne može ostvariti po odluci -dakle, kada je cilj za sebe- tako ni čovek ne može razvijati zdrave odnose sa drugim ljudima (niti prema samome sebi) ukoliko sebe neprestano smešta u centar pažnje. Zašto je naš iskorak prema drugome čoveku (kako čoveku, tako i svetu oko nas, svemu što je sastavni deo našeg života) nezaobilazan: zato što je u skladu da našom svesnom i smislenom prirodom. Smisao, koje je čovekom osnovni pokretač, kako dokazuje Frankl, nije nešto što čovek stvara, već otkriva. Smisao se nalazi u svetu koji ga okružuje, u specifičnostima svakog životnog trenutka, u drugim ljudima. Ako bi čovek sam bio izvorište sopstvenog smisla, kako bi se, na primer, mogla objasniti čovekova spremnost na žrtvu? Frankl je tu neophodnost iskoraka iz samoga sebe, postavaljanje pitanja: ŠTA JE TO ŠTO ŽIVOT OD MENE ŽELI (UMESTO: ŠTA JA ŽELIM OD ŽIVOTA) ili čemu bi bližnji mogli od mene da se nadaju (umesto: šta bih ja mogao da očekujem od bližnjih) nazvao samotranscendencija (nadilaženje sebe). Bez samotranscendenije čovek ne može da ostvaruje čak ni one potencijale koji su isključivo lični, kao što je, na primer, zadovoljstvo koje se radja iz odnosa sa drugom ličnošću - iz ljubavi. Ljubav nije jednoznačna, kao što znamo iz iskustva, ali uvek je moramo usmeriti prema nečemu osim sebe, da bismo je mogli zdravo ostvariti i prema sebi. Zato će, dakle, čak i ne prihvaćeno izvinjenje doneti radost olakšanja, jer smo ostvarili ono što je samo čovek u stanju da učini - svesno smo stavili sebe u drugi plan, prestali na trenutak da se pitamo šta možemo da učinimo da olakšamo sebi, a zapitali se kako možemo da olakšamo drugome i -neko bi rekao paradoksalno - pomogli smo sebi! (Setimo se šta nam se često savetuje da učinimo u trenucima teskobe: da se opustimo, da učinimo sebi nešto što će nas obradovati itd; kao da se čovek može opustiti ili obradovati po narudžbini, kao da će još veća zaokupljenost sopstvenim stanjima biti od koristi za njihovo razrešenje). Ne podseća li nas ovo na reči Svetih Otaca o pokajanju, o njegovoj životnoj potrebi? Nije li nam sada jasno zašto suštinska "nagrada" izostaje kada je naše "davanje" (u najširem smislu) isključivo motivisano njenim očekivanjem? Ovo su samo neke od istina Predanja koje orudjem čovekoljubive nauke iznova potvrdjuje Viktor Frankl. Njegovo duhovno nasledje bavi se i drugim temama koje su za nas, decu 20. i 21. veka, od životne važnosti. U pokušaju da sažmemo centralnu misao njegovog dela, mogli bismo se poslužiti sledećom metaforom: Doživljavajući sebe kao vrhovnu tačku celokupne stvarnosti, čovek je smatrao da je na pravom putu ka razumevanju svojih materijalno-uslovljenih potreba i njihovom zadovoljenju, koje je izjednačio sa ostvarenjem svojih krajnjih dometa. Ono što pažnji većine i dalje izmiče jesu posledice takvog položaja: njega bismo mogli uporediti sa Suncem, koje jeste centar oko koga se okreću druge planete, ali koje je u stanju da se okreće jedino oko sopstvene ose. A takvo kretanje je, ipak, veoma ograničeno.
pogledaj komentare... >>