Blog

Pjesma posvecena prijatelju,takodje zavisniku.Mjesecima je cist....sto za sebe,nazalost,jos uvijek ne mogu reci.Cista sam ali su dani...casovi i minuti,a tako su dragocjeni.Znam da danas necu uzeti,sjutra je novi dan,samo za danas ostacu cista.Vjerovacu u nekoga ko mi moze pomoci a prije svega u sebe,samo danas droga nec upravljati mojim zivotom i samo za danas zivjecu bez prisustva droge...ponavljam,sjutra je novi dan i jedan korak blize...jedinoj trci bez definisanog cilja.Cekajuci sjutra(Posveceno)Stajao sam dugo na cestii gledao sve te oko mene ljude,gledao hocu li drugog sebe sresti i da li sve biti kao sto treba da bude.Mucila me olovno teska pitanja, odgovora nigdje,bas nigdje nije bilosad kad nema vise,posle dugog skitanja,vidim da je odgovore u sebi srce krilo.Zelio sam da naucim,da znamda prihvatim stvari koje nisam htio,da otkrijem zelju,da probudim sanugusiti ih,znam,nikad nisam smio.Vrijeme k'o vrijeme,brzo je proslodanas ovdje stojim i znam ko sam ja,ono sto sam zelio,to mi je i doslou meni je prestala strasna buka sva.Ja zelim,ja znam da mogu iciputevima poplocanim vlastitim rukama,tamo kuda podjem,kad-tad cu i sticilijepo li je zivjeti bez misli o mukama.Zivot mi je postao dostupnije poljeovaj mi je svijet od onog mnogo bolji,ispred mene neki ljepsi dani stoje,jer ja radim za to,da bude mi po volji.U ogledalu vidim samo jedno liceovo moje,pravo,bez pogleda u stranu,danas me vesele osmijesi,sitnicei molitva da skazaljke nikada ne stanu.Na mojem kucnom satu vrijeme dalje tece,sa svakim novim danom srecnija su jutrakod mene je svjetlost i kad pada vece,zivim sasvim slobodan,CEKAJUCI SJUTRA.

Pozdrav,zovem se Aleksandar Eftimoski,1988 sa godište,dolazim iz Petrovca na Mlavi kod Požarevca ,po zanimanju sam dipl.Farmaceut i ispričaću vam moju potresnu priču kako sam počeo da se drogiram.Mislim da ne postoji obrazac kako neko postaje heroinski zavisnik. Da li je neko povodljiv, da li ima isuviše slobodnog vremena, drogu pred očima svaki dan, neospornu ljudsku želju da proba ilegalne, zabranjene supstance. Sve su to mogući pogledi na problem kada je on već gorući, kada osoba shvati da je u kandžama heroina, a iz ličnog iskustva znam koliko je pakleno teško osloboditi se tog pritiska. Moja priča je samo moja priča i ne želim da razmišljam šta sam sve mogao da promenim do sada i šta bi bilo da sam drugačije postupao. Želim da gledam unapred i da se radujem normalnim stvarima i događajima, a to nekoliko godina nisam mogao, jednostavno heroin mi je ubio radost. Kao dete se nisam razlikovao od drugih, normalan đak iz normalne porodice koji ne pravi probleme, upražnjavanje svih vidova sporta, do jednog letnjeg dana kada je prijatelj koji je imao devet a ja jedanaest godina doneo od starijih momaka dva džointa da probamo. Osećali smo blagu vrtoglavicu to popodne i to je bilo to za narednih pet godina. U srednjoj školi Medicinskoj školi sam počeo sa društvom prilikom izlazaka i sedenja po kućama kada stari nisu tu da redovno pušim travu. Sa devetnaest godina sam probao ekstazi i LSD sa dvoje prijatelja. Sa dvadeset i jednom godinom sam probao heroin, usred bela dana u jednom Beogradskom parku sa prijateljima i to popodne proveo u užasnim bolovima i neprekidnom povraćanju, i naravno rešenošću ovo nikad više.Bez obzira na sve nastavio sam da studiram Farmaceutski fakultet u Beogradu(koji sam na kraju završio) Marihuana mi je postala još od srednje škole normalna stvar, konzumirao sam je bez pauze skoro petgodina . Nisam je konzumirao u tih pet godina svaki dan, ali svaki treći da. Bilo je dana kada sam sa prijateljem znao da konzumiram i po deset petnaest džoinata, samo moj organizam zna šta sam mu radio. Na rejvovima smo konzumirali spid i ekstazi i mislili da ne postoji ništa više i dalje. U svojoj dvadeset prvoj godini sam se osećao prazno, a imao sam lepe uslove za dalji život. Lepu vezu, svoj životni prostor ali mi đavo nije dao mira i odlučio sam da uzmem heroin. Navodim da sam ja to želeo, niko me nije nudio, navodio itd, ako prenebregnem poznanika koji je bio zavisnik i u tom periodu se ponovo posle pauze od tri godine vratio heroinu. Kao i svi početnici, mislio sam da ja to radim takozvano sportski, ponekad i da mogu da prekinem i kontrolišem taj svoj porok. Punih godinu godine sam išao po heroin svaki dan ili svaki drugi sa jednog na drugi kraj grada. Kad se samo setim šta sam sve video za to vreme, doživeo da me bude sramota. Koliko sam samo puta uzeo liniju i na kakvim mestima, jer nema tome čekanja sad znam koliko sam bio bedan U tom poroku ništa nije sveto. Jednom prilikom sam u polumraku loše procenio prosutu količinu na fasciklu, a bio je žestok da kada sam uzeo ni danas ne znam kako sam došao kući čitav.Koliko sam se samo lagao, pa to radi puno ljudi, svih uzrasta, a duboko sam sve vreme znao da sam u začaranoj manjini. Heroin sam konzumirao isključivo na nos. Za to vreme, niko od mojih kolega sa fakulteta i cimera nije ništa primetio, živimo odvojeno i ja se nisam po rečima nekoliko ljudi fizički promenio. Ali psihički veliko da (Imao sam halucinacije). Izbegavao sam izlaske u grad, komunikaciju, svaku društvenost. Bilo je bitno da uzmemo heroin i nakon toga pričaj o čemu hoćeš, a do tog momenta, svi zavisnici to znaju, muk i poneka reč u pravcu kad će više doneti itd. Naravno, i količina heroina je rasla svakim danom i došao sam do stadijuma da mi gram nije značio skoro ništa, pola sata stonda i to je to.Krao sam Bensedine,Rivotrile...Ništa nije moglo da mi pomogne.Danas sam na na uspešnoj terapiji i u programu Dobri ljudi. Pravio sam nekoliko pauza od po četiri, pet dana i to isključivo što sam uzimao subutex. Naravno, prođe još dan, dva, višak slobodnog vremena, dosada itd i rečenica ajmo ipak da uzmemo i ponovo vraćanje u kolo. Ne želim da govorim koliko sam para ostavio na taj prah, iznos je ogroman, ne konzumiram to više i postoji samo jedan put u prevenciji, ni jednom, ni ponekad, NIKAD HEROIN.Danas koristim samo LSD,takođe imam posao i radim u Beogradu.

Mom Tihom Suzavisniku, koji je izdržao, pa otišao Tamo... (1954-2011)"Kad bi se moglo otputovati, kad bi se moglo sjesti na konja i otići zauvijek, ili neku staru lađu prevariti da nas odvede iz grada, prijatelj bi ostavio prijatelja, mati bi ostavila djecu. Kuće bi se raspukle od suza onih koji ostaju, planine bi zazelenile od pjesme onih koji odlaze.Pa ne znam s kime bih htjela iščekati zoru sa onima koji plaču, ili sa onima što pjevaju. Jer oni koji plaču polako će se utješiti, a oni koji pjevaju umoriće se od pjesme.Ja nikad ne bih otputovala ni na konju ni na lađi jer su mi ionako već daleko svi koje htjedoh zadržati blizu. Jer nemam od koga da bježim. I zato jer se plašim povratka.Ali, kad bi se moglo otići zauvijek, i zaista otići s pjesmom, mislim da bih se rastajala dugo od mjesta na kojim sam plakala. I nikad ne bih zaboravila one koji su zbog mene bar jednom bili malo radosni i praštali mi nasmiješeni". Vesna Parun

Izgubila sam majku 28. aprila 2008 godine, bas na zavrsetku osmog razreda osnovne skole, umrla je od raka. Kako je bilo tesko gledati je po ceo dan kako stenje i muci se i moli me da joj dam metadon ili bar nekoliko analgina (koji su joj navodno pomagali) a znati da su njeni bolovi nepodnosljivo jaki. Eto otisla je ali je ostavila trag duboko u mneni. Tacno na 40 dan njene smrti susrela sam se sa horsom, necim tada bogovski lepim za mene. Usmrkala sam 2 ili 3 puta, ali nakon ta tri puta pocela da se bodem. (opet moram da napomenem da sam ja u tom periodu imala 15 godina). Isprva me radio drug (ili kako god se neko sa ljubavi prema heroinu koju deli sa mnom mogao nazvati). radila sam se sigurno 1 dnevno, svakog dana, zatim neki dan ne, kada nas redovni diler ode van grada po buro, a onda nekad i po dva tri pa i cetiri puta ne bih li imala zalihe tog osecanja i za sutrasnji dan. Upadala sam u svakakve zbrke, svima zavrsavala robu, ali nakon svih nedaca pocela sam da se borim sama za sebe, sama se bola, sama smrkala, sama stondirala... Krenula sam u srednju skolu i vukla tu svoju naviku sa sobom... Izostanaka milion, svadje sa profama i ocem i drustvom su bile svakodnevne ali ja nisam marila za to jer jos uvek niko nije kapirao o cemu se radi (s obzirom da sam nekako uspevala da imam sve petice), smrsala sam sa 63 na 50 kg i da ne pricam vise od dopu svi znaju kakav je osecaj, koji su problemi... Nako svakodnevnog uzimanja dopa u periodu od 10 meseci i mesanja svakakvih kolicina otisla sam u beograd na lecenje... kazu prestizna bolnica, eh sad nije da nije, ali otisla sam na licni zahtev nakon deset dana i odlucila da se nekako sama izborim ili umrem od jebenog dopa... i tako sam sedela kuci krila se od ljudi, padala u depresiju pila karbapine, flormidal, leksilijum, elgonil, zatim sve sto lici na tablete i eto, nekako sam uspela u svemu tome. posle pet meseci apstinencije toliko sam se odradila da nisam znala ko sam i sta sam, i toliko se posvadjala s calkomm da sam htela da nestanem, to je bio zadnji put da sam uzela heroin do dana danasnjeg, taj datum je bio 26 jun 2010. godine, evo vec godinu dana i plus sam cista, imam decka isto toliko (upoznala sam ga 30 jula 2010) i verujte mi, znam koliko je borba sa zavisnoscu jaka jer i sada imam krize zatvorenog tipa, samo sto sada imam nacina da ih prebrodim... i nadam se da nece opet crv da proradi. Znam da ce neko sada pomisliti sta ova klinka ima 17 godina i ona ce meni pricati o dopu, ali verujte mi, znam kako je i znam sta sve mogu da ispricam a da 99% ljudi nikad ni ne sanja o tome... eto, ako ste procitali do kraja, mozete da me kontaktirate preko ovog divnog sajta, za koji sam kasno saznala da postoji

Ovaj tekst je prepisan iz novina "Pravoslavni misionar" izdanje maj/jun 2009; tema broja je Narkomanija; autor Aleksandar Zagorac; učenje Viktora Frankla - 5. deoFrankl svoje zaključke obrazlaže metadološki i iscrpno, pozivajući se na mnoštvo naučnih ispitivanja, od kojih su neka sprovodjena u zatvorima. Veliki broj zatvorenika uopšte nije smatrao prihvatljivim da se njihovi zločini pripišu okolnostima vezanim za detinjstvo i mladost; njih je čak vredjalo to što im se oduzima pravo na krivicu. Zašto je čoveku potrebna krivica? Nije li lakše da se naši loši postupci pripišu (u celini ili delimično) nečemu što je van naše kontrole (iako je sastavni deo naše ličnosti!), nečemu za šta ne možemo da budemo krivi...ili odgovorni (?). Ova rečenica pokazuje još jednu dimenziju problema: poistovećivanje krivice i odgovornosti! Razjašnjenje ove razlike danas je važnije nego ikad; tome se može pristupiti iz različitih uglova, ali bismo se za sada ograničili za pretežno hrišćanski: Svako može da pogreši, ali nepriznavanje greške i izbegavanje dvostruke odgovornosti: 1) odgovornosti pokajanja kroz uzrastajuće suočavanje sa posledicima i 2) odgovornosti "prevladavanja krvice", kao ličnog ostvarenja na temelju krivice i uprkos njoj, učiniće da se i dalje osećamo (trajno?) krivim. Frankl nam skreće pažnju da čovek nije apsolutno neuslovljen (on ipak zavisi od brojnih činilaca koji ga uslovljavaju, kako iz "spoljašnjeg" sveta, tako i iz "unutrašnjeg" - njegove psihofizičke osobenosti), ali nije ni sveuslovljen (pandeterminisan) - posledica toga je da u našem postupanju uvek postoji učešće slobodne volje, a time u odredjenim slučajevima i krivica (kao podstrek na odgovornost). Stoga ne bi trebalo krivicu (u krajnjem) pripisivati okolnostima ili drugim ljudima, a pogotovo ne bi trebalo namerno kažnjavati sebe ili se upuštati osećanjima poraza ili prezira prema sebi - na nama nije da biramo sopstvenu "kaznu", jer je to opet ispoljavanje samovolje koja nas i dovodi do sagrešenja. Sveti Jovan Zlatousti je jednom prilikom rekao da je najteže boriti se protiv greha koji proističe iz vrline, jer je takav najteže uočiti; kajanje je neodvojivo od vrline, ali lišeno pravog načina i mere, utopljeno u "pesimizam prošlosti" umesto okrenuto "optimizmu budućnosti" , ono se pretvara u sopstvenu suprotnost - u smrt, umesto u vaskrsenje. Lišavajući čoveka krivice, oduzimamo mu i priliku da se iskupi sopstvenom odgovornošću, sopstvenom zaslugom - "Ako se njegova krivica objašnjava tako da se on prikazuje kao žrtva, to takodje znači da mu je oduzeto njegovo ljudsko dostojanstvo" , zaključuje Frankl. Sada nam postaje jasna podsticajna priroda krivice, koja je čoveku neophodna za razvoj ličnosti, ali samo ukoliko je svaki put doživimo kao priliku za usavršavanje, a ne kao teskobu vezanu za kažnjavanje ili samokažnjavanje; kao priliku da budemo ponosni na svoje odgovorno držanje i podnošenje, a ne postidjeni greškom (koja je čovekov stalni pratilac) - drugim rečima, ako se ponašamo svesno! Zaista, tako shvaćena krivica zaslužuje naziv ljudskog rava. Tu istinu Predanja , Viktor Frankl iznova potvrdjuje i sa gledišta savremene psihologije. I jedino tako shvaćena svest jeste ona koja je data jedino čoveku, kao (umnom) obrazu Božjem.*ODGOVORNA SLOBODA-TEMELJ (SAMO)POŠTOVANJA I (SAMO)PRIHVATANJA* Uzmimo primer: kada u ljutnji uvredimo bližnjeg, često pokušamo da izvinjenje svedemo na samoopravdanje, "objašnjavajući" svoj postupak nervozom, napetošću u školi ili na poslu itd. Danas gotovo bez zadrške posežemo za ovakvom manipulacijom ("vadjenjem"), čak i kada su u pitanju sitnice, ne videći pritom da nipodaštavamo ne samo onoga kome se "izvinjavamo" , već i sebe: od njega, dakle, zahtevamo da nas, uprkos uvredi, posmatra kao žrtvu (okolnosti), dakle, manje-više manipulišemo njegovim sažaljenjem, dok sebi suštinski uskraćujemo dostojanstvo, idući tom "linijom manjeg otpora". Takva reakcija možda otkloni simptome - neko će nam takvo objašnjenje i "progutati". Ali odnos koji smo sa njim imali ostaće trajno poremećen ako se ne obnovi na specifično ljudskoj ravni, tj. onoj gde se ispoljava odgovornost, a time i pronalazi smisao. Činjenica da smo uvredili čoveka nepromenljivo pripada prošlosti i ona je razlog naše potištenosti. Sve dok bežimo od sopstvene greške, pokušavajući da je racionalizujemo kako bismo ublažili grižu savesti, mi ustvari rešenje tražimo na pogrešnom mestu - problem nije nastao izmedju nas i naše savesti, već izmedju nas i drugoga čoveka; reakcija naše savesti može biti jedino uzrok, a ne i razlog osećanja koga bismo da se oslobodimo. Pozabavimo li se razlogom, odnosno prihvatimo li da smo tog dana možda i bili nervozni, ali da to nije nikakvo opravdanje za činjenicu da smo se toj nervozi prepustili, da je taj izbor, ma kako loš, ipak bio naš lični, imaćemo više razloga da se ponosimo svojom ljudskošću i više nećemo imati razloga da se osećamo neprijatno, čak iako to izvinjenje ne bude prihvaćeno. Kako to da prihvatanje izvinjenja ovde, ipak, nije od presudnog značaja?*ISKORAK IZ SEBE-KORAK KA SEBI* Kao što se sreća ne može ostvariti po odluci -dakle, kada je cilj za sebe- tako ni čovek ne može razvijati zdrave odnose sa drugim ljudima (niti prema samome sebi) ukoliko sebe neprestano smešta u centar pažnje. Zašto je naš iskorak prema drugome čoveku (kako čoveku, tako i svetu oko nas, svemu što je sastavni deo našeg života) nezaobilazan: zato što je u skladu da našom svesnom i smislenom prirodom. Smisao, koje je čovekom osnovni pokretač, kako dokazuje Frankl, nije nešto što čovek stvara, već otkriva. Smisao se nalazi u svetu koji ga okružuje, u specifičnostima svakog životnog trenutka, u drugim ljudima. Ako bi čovek sam bio izvorište sopstvenog smisla, kako bi se, na primer, mogla objasniti čovekova spremnost na žrtvu? Frankl je tu neophodnost iskoraka iz samoga sebe, postavaljanje pitanja: ŠTA JE TO ŠTO ŽIVOT OD MENE ŽELI (UMESTO: ŠTA JA ŽELIM OD ŽIVOTA) ili čemu bi bližnji mogli od mene da se nadaju (umesto: šta bih ja mogao da očekujem od bližnjih) nazvao samotranscendencija (nadilaženje sebe). Bez samotranscendenije čovek ne može da ostvaruje čak ni one potencijale koji su isključivo lični, kao što je, na primer, zadovoljstvo koje se radja iz odnosa sa drugom ličnošću - iz ljubavi. Ljubav nije jednoznačna, kao što znamo iz iskustva, ali uvek je moramo usmeriti prema nečemu osim sebe, da bismo je mogli zdravo ostvariti i prema sebi. Zato će, dakle, čak i ne prihvaćeno izvinjenje doneti radost olakšanja, jer smo ostvarili ono što je samo čovek u stanju da učini - svesno smo stavili sebe u drugi plan, prestali na trenutak da se pitamo šta možemo da učinimo da olakšamo sebi, a zapitali se kako možemo da olakšamo drugome i -neko bi rekao paradoksalno - pomogli smo sebi! (Setimo se šta nam se često savetuje da učinimo u trenucima teskobe: da se opustimo, da učinimo sebi nešto što će nas obradovati itd; kao da se čovek može opustiti ili obradovati po narudžbini, kao da će još veća zaokupljenost sopstvenim stanjima biti od koristi za njihovo razrešenje). Ne podseća li nas ovo na reči Svetih Otaca o pokajanju, o njegovoj životnoj potrebi? Nije li nam sada jasno zašto suštinska "nagrada" izostaje kada je naše "davanje" (u najširem smislu) isključivo motivisano njenim očekivanjem? Ovo su samo neke od istina Predanja koje orudjem čovekoljubive nauke iznova potvrdjuje Viktor Frankl. Njegovo duhovno nasledje bavi se i drugim temama koje su za nas, decu 20. i 21. veka, od životne važnosti. U pokušaju da sažmemo centralnu misao njegovog dela, mogli bismo se poslužiti sledećom metaforom: Doživljavajući sebe kao vrhovnu tačku celokupne stvarnosti, čovek je smatrao da je na pravom putu ka razumevanju svojih materijalno-uslovljenih potreba i njihovom zadovoljenju, koje je izjednačio sa ostvarenjem svojih krajnjih dometa. Ono što pažnji većine i dalje izmiče jesu posledice takvog položaja: njega bismo mogli uporediti sa Suncem, koje jeste centar oko koga se okreću druge planete, ali koje je u stanju da se okreće jedino oko sopstvene ose. A takvo kretanje je, ipak, veoma ograničeno.

sreda, 09 jun 2010 13:24 Sorcha FAALRuski vicepremijer Sergej Ivanov je trgovinu narkoticima, koju u Avganistanu podržavaju SAD i NATO, označio kao „najveću opasnost za međunarodni mir i bezbednost“Prema dokumentima koji cirkulišu u Kremlju, premijer Rusije Vladimir Putin naredio je ruskim oružanim snagama da se pripremaju za sukob sa američkim vojnicima u Avganistanu pošto je vicepremijer Sergej Ivanov trgovinu narkoticima, koju u Avganistanu podržavaju SAD i NATO, označio kao „najveću opasnost za međunarodni mir i bezbednost“.Američkom narodu se ne objašnjava da rat u Avganistanu nema ničeg zajedničkog sa odbranom od terorista, ali zato ima s tim da glavne obaveštajne službe Zapada (u prvom redu CIA) zarađuju milijarde dolara od prodaje heroina koji se proizvodi u regionu (90 odsto svetske proizvodnje). Reč je o onom istom heroinu, čiju su proizvodnju talibani praktično likvidirali do 2001. godine.Odmah posle američkog upada u Avganistan oktobra 2001. godine Centralna obaveštajna agencija (CIA) zvanično je imenovala jednog od svojih glavnih avganistanskih agenata Hamida Karzaja na funkciju predsednika države. Karzaj je doveo na vlast svog brata Ahmeda Vali Karzaja, koji je od tada povećao proizvodnju heroina do neviđenog nivoa u savremenom svetu, što je prouzrokovalo smrt desetina hiljada ruskih građana.Viktor Ivanov, šef ruske Federalne službe za kontrolu prometa narkotika, u maju je pred poslanicima u parlamentu izjavio da se „bujica avganistanskog opijuma“ bez rezervi može označiti kao „drugo izdanje opijumskih ratova“. Ivanov je imao u vidu rat u 19. veku između Britanije i Kine, koji je izbio zbog izvoza opijuma iz Indije pod kontrolom Britanije u Kinu.IVANOV NIJE USAMLJEN „Mogu vam navesti mnoge ruske političare koji govore da su Amerikanci stvorili takvu situaciju u Avganistanu specijalno zbog toga da bi u našem pravcu potekla reka narkotika, i da je u tome zapravo realni cilj okupacije“, kaže zamenik šefa komiteta Dume za međunarodne odnose Andrej Klimov. „Nisam siguran da je to tako, ali ko zna?“Ako je neko zaista znao da je to tako, onda je to predsednik Nemačke Horst Keler, koji je, vrativši se prošlog meseca iz Avganistana, povezao taj rat sa zaštitom nemačkih ekonomskih interesa jer on obezbeđuje slobodne trgovinske puteve za Zapad i nema ničeg zajedničkog sa terorizmom. Zbog otvorenosti predsednika Kelera njega su primorali da podnese ostavku, što je još više pojačalo političku nestabilnost oko ionako iscrpljenog kancelara Angele Merkel.Najšokantnije u toj informaciji je zapravo da je CIA najveći narkotrgovac na svetu, i da se to čak i ne krije. Novi predsednik SAD Barak Obama je stao pod tu zastavu iskoristivši milijarde dolara dobijene prodajom avganistanskog heroina za finansiranje misija američkih specijalnih službi u preko 75 zemalja, a takođe i da bi izgradio za njih novi štab u Avganistanu, vredan 100 miliona dolara, i to u vreme dok Avganistanci tonu u sve veću bedu.Važno je, međutim, primetiti da Obama nije prvi američki predsednik koji je koristio trgovinu narkoticima jer su skoro svi njegovi prethodnici na sličan način počinjali i podržavali ratove, kako bi sačuvali u celosti one milijarde zarađene na tom najodvratnijem kriminalu, ugnjetavajući najslabije članove svog društva, u prvom redu sirotinju i „obojene“.Oni retki novinari koji teže da informišu američku javnost o tim prestupima dobijali su surovu i žestoku lekciju kada su agenti CIA najpre stavili pokojnog Gerija Veba na crni spisak, a potom ga „doveli do samoubistva“ zato što je raskrinkao vezu CIA sa narkotrgovinom. To je zastrašujući primer na šta su spremna ta čudovišta kako bi zaštitila sebe i svoje pravo da truju svakoga ko im padne na um. (Geri Veb je američki novinar, poznat po seriji članaka „Dark Alliance“, posvećenih CIA i trgovini narkoticima pokreta Kontras u Nikaragvi. Poginuo je u zagonetnim okolnostima 2004. godine od dva metka ispaljena u glavu. Zvanična istraga je to okvalifikovala kao samoubistvo; prim. prev.).Osim toga, zanimljivo je istaći da je šef Uprave UN za narkotike i kriminal Antonio Marija Kosta izjavio da je video dokaze da su prihodi od organizovanog kriminala bili i „jedini likvidni investicioni kapital“ dostupan nekim bankama koje su se prošle godine nalazile na ivici kolapsa. On je rekao da je rezultat (tih injekcija) veliki deo narkoprihoda u visini od 352 milijarde dolara apsorbovao ekonomski sistem.DOKTRINA „SOPSTVENIH ČINJENCA“ Iako američki narod, kao i do sada, ignoriše prestupe koje čine njihovi lideri, on ne bi trebalo da zaboravi na pouke iz svoje istorije, naročito ako ih sagledava u svetlu toga da se zakoni o narkotičkim supstancama i alkoholu koriste da bi se ogroman deo stanovništva zemlje držao pod stražom, u vreme dok se američka država transformiše u drakonsku tiraniju, a ljudi gube svoje slobode.A šta da se kaže o onim Amerikancima koji misle da njihov život već ne može biti gori? Kako tek oni greše! Upravo je prošle nedelje Federalna trgovinska komisija SAD iznela takozvani „nacrt za unutrašnje razmatranje“ „potencijalnih strateških preporuka za podršku obnovi žurnalistike“. U tom nacrtu sadrži se doktrina „sopstvenih činjenica“, koja stavlja van zakona svakog ko piše ili izveštava o bilo kom događaju bez korišćenja „činjenica“ koje predoči vlada.Ali moguće je da - kako to pokazuje i istorija tih Amerikanaca - sa njihovim ogromnim vladinim dugom, koji samo što nije prvi put u istoriji premašio njihov BDP, zatim sa njihovim jedinim efikasnim regionom na obali Meksičkog zaliva, koji je postao žrtva najvećeg izlivanja nafte u svetu, sa njihovim naučnicima NASA, koji sada upozoravaju da „probuđeno“ Sunce može uništiti planetu - oni zaista ljudima ne bi trebalo da saopštavaju istinu, već da se prema njima ophode kao sa decom kakva su, sudeći po njihovom ponašanju, i oni sami.Before It's News, SAD

Епископ јегарски Господин Порфирије посјетио је у недељу, 25. априла 2010. године, редакцију Радио Славословља из Суботице и дао кратак интервју о улози црквених медија у савременом друштву и раду Центра за лијечење болести зависности "Земља живих". Извор: Радио Славословље.http://www.svetigora.com/node/7064

Program edukacije ucenika o narkomaniji preuzto iz Blica VestiBeograd...Program edukacije učenika o narkomaniji Đaci uče vršnjake o štetnosti droga Jelena Ilić | 28. 04. 2010. - 00:02h | Foto: Tanjug | Komentara: 3Učenici tri beogradske škole juče su u Osnovnoj školi „Svetozar Marković“ pokazali šta su sve naučili o štetnosti narkotika nakon šest meseci istraživanja, učenja i druženja. Kroz skečeve, pesme i flajere koji su sami smislili oni će svoje znanje prenositi vršnjacima i tako aktivno učestvovati u projektu „Implementacija nacionalne strategije za borbu protiv droge“. Ovaj projekat se sprovodi u okviru sprovođenja Nacionalne strategije za borbu protiv narkomanijeU projektu su učestvovali učenici šestog razreda Osnovne škole „Momčilo Živojinović“, dečaci i devojčice trećeg i petog razreda škole „Đura Daničić“, kao i đaci četvrtog razreda iz škole „Svetozar Marković“. Njihov zadatak je bio da kroz timski rad, a uz pomoć nastavnika saznaju što više o štetnosti alkohola, cigareta i narkotika, a zatim da sve to na način za koji smatraju da bi bio interesantan njihovim vršnjacima predstave kroz predavanja, predstave ili pesmu.- Nije bilo dosadno jer nam niko nije držao predavanja, nego smo sve sami tražili. Znala sam da su droge opasne, ali sad znam da sa tim nema šale i da je uvek treba odbiti, a onoga ko ti tako nešto ponudi treba prijaviti mami ili nastavniku. Onaj ko se drogira je narkoman, a posle postaje i kriminalac jer krade da bi imao pare da kupi drogu. Posle ga uhapsi policija - priča Minja učenica četvrtog razreda Osnovne škole „Svetozar Marković“ i dodaje da sve novo što nauči deli sa drugaricama, tako celo njeno društvo zna koliko su droge opasne.Upravo i cilj programa jeste da se razvije samopouzdanje kod učenika, ohrabri ih da donose odluke i aktivno učestvuju u edukaciji svih đaka. Takođe, program treba da ojača vezu između škola, lokalne zajednice, roditelja, lekara i policajaca kako bi zajedno sprečili korišćenje psiho aktivnih supstanci.- Mama i tata su mi mnogo pričali i tome koliko je loše piti alkohol ili uzimati drogu. Iskreno mislio sam da preteruju kao što to stalno rade. Njima je sve strašno. Ali pošto smo ja i drugari zajedno počeli da istražujemo, video sam mnogo ružnih stvari. Narkoman postaje nervozan, gubi prijatelje, mnogo smrša i bitna mu je samo droga. Zamislite da samo mislite o tome kako da nabavite drogu, da vam je samo to važno. Zbog toga lažeš roditelje, moraš da kradeš i da radiš mnogo toga lošeg - objašnjava Dušan, koji ide u šesti razred Osnovne škole „Momčilo Živojinović“.Ovaj projekat se sprovodi u saradnji Ministarstva prosvete i Ministarstva zdravlja, a u okviru sprovođenja Nacionalne strategije za borbu protiv narkomanije koja je usvojena u aprilu 2009. godine.- Veoma je interesantno videti šta su đaci prepoznali kao važno i opasno. Kakve su veze između narkomanije i organizovanog kriminala i kako se boriti protiv toga. Glas učenika j presudan u ovom projektu, jer njih treba zaštiti. Oni najbolje znaju šta i kako deluje na njih. Volja koju su pokazali uliva nadu da će ovaj projekat biti uspešan - smatra Ingo Stokel, vođa tima za realizaciju ovog projekta.Prevencija je najbitnija Ovaj projekat se razlikuje od drugih jer su đaci direktno uključeni u njegovu realizaciju. Zapravo oni ga svojim idejama i entuzijazmom kreiraju i time postaju njegovi koautori. Planiramo da obučimo veliki broj nastavnika kako bi se ovaj projekat realizovao u svim školama. Takođe, biće urađen i kompletan materijal za profesore, ali i roditelje jer je važno da se u obrazovni proces svi uključe - istakao je Žarko Obradović, ministar prosvete i dodao da je u njega trenutno uključeno 23 škole iz Beograda, Niša, Novog Sada i Kragujevca.

PREDIKABILIJEAristotelova rasprava o definiciji centralna je u čitavoj njegovoj teoriji nauke i zasnovana je na njegovoj analizi mogućih načina na koji neki predikat može da bude povezan sa subjektom. Njegovo isfraživanje je proizašlo iz njegovog razmišljanja o metodu i o rezultatima Sokratovih i Platonovih spekulacija. Njegovi spisi o silogizmu ne mogu biti stvarno shvaćeni ako se ne ukaže na njegovu analizu mogućih vrsta stavova od kojih svaka vrsta zavisi od prirode relacija između subjekta i predikata. Ova analiza, nazvana teorija predikabilija, sa svoje strane, čvrsto je pove-zana s osnovnim metafizičkim učenjima, naročito s učenjem o stalnim prirodnim vrstama ili tipovima. Ne možemo ulaziti u ove važne probleme, izuzev u kratku diskusiju o predikabilijama.Aristotel iscrpno nabraja moguće relacije između predikata i subjekta na sledeći način: svaki predikat mora biti ili konvertibilan sa svojim subjektom ili ne; to jest, ako A jeste B, onda ili je B tako povezano sa A da ako je nešto B onda je to i A, ili to nije slučaj. Ako je predikat konvertibilan (Aristotel ga naziva i samerljivim), on ili označava suštinu subjekta, i u tom slučaju je definicija, ili je svojstvo. Ako predikat nije konvertibilan sa subjektom, on je ili sadržan u definiciji subjekta, u tom slučaju je rod ili razlika, ili nije sadržan u definiciji, u tom slučaju je akcidencija. Stoga predikat mora biti prema subjektu u nekoj od ovih pet mogućih relacija: on mora biti ili definicija, ili svojstvo, ili rod, ili razlika, ili akcidencija, Sada moramo objasniti značaj svake ove distinkcije. Ali čitalac mora da razume da je termin subjekta kod Aristotela uzet da predstavi formu, tip ili univerzalno, a ne pojedinačnu, konkretnu stvar. Predikabilij e pokazuju moguće načine na koje su univerzalije povezane jedna s drugom. Konkretno, individualno, kao takvo, po Aristotelu, nije predmet nauke; samo ukoliko individualno ovaploćuje tip ili formu, moguća je nauka o pojedinačnim stvarima. Mi ne možemo nikada imati naučno (ili sistematsko) znanje samo o Sokratu kao pojedincu, već samo o Sokratu kao "čoveku". Aristotelovo raspravljanje o predikabilijama naglasilo je stoga intenzionalni aspekat termina. Ali moguće je takođe dati njihovu ekstenzionalnu interpretaciju, a tradicija je to obično i činila.

У данашњој емисији доносимо информацију из Калифорније, монах Андреј Вермут аутор књиге «Дјеца апокалипсе» из Манастира светог Германа у Платини рукоположен у ђаконски чин, затим причу америчког тинејџера Overdose објављену у фанзину «Не од овог свијета» који стварају они који су преко оца Серафима Роуза ушли у православље, те разговор са Александром Совиљом теологом и здравственим радником о психолошком профилу данашњег наркомана.http://www.svetigora.com/node/6856